Našu današnju kolumnu pišem u Sarajevu. Zašto sam u Sarajevo došao, šta ću u Sarajevu pričati i da li ću izjaviti da je Srbija istočnjačka satrapija, o tome ćete se verovatno obavestiti iz pera specijalnog Politikinog izveštača sa mojih sarajevskih boravaka i govorancija Muharema Bazdulja.

Voleo bih da sam u prilici da unapred pročitam Bazduljev izveštaj, čisto da znam šta da pričam, jer u ovom trenutku vaistinu pojma nemam šta ću govoriti na panel-diskusiji „Umetnost i aktivizam“, upriličenoj na manifestaciji „Sloboda narodu“. Na svu sreću, tu je moderatorica. Ona će pitati, ja ću odgovarati. Pa šta nam bog da.

Moja neznatnost je inače žestoko antiprotivna narodnim slobodama, a pogotovo narodnim oslobodiocima i ujediniteljima Smrt fašizmu - to da, bezrezervno - ali sloboda narodu, to nipošto. Rečeno se ne odnosi na neslobodu naroda pod okupaciom stranih sila, to je izuzetak. Čim se, međutim, narod - bilo koji - oslobodi stranih okupacija, momentalno mu treba oduzeti slobodu i podvrgnuti ga stegama zakona.

Narodi, naime, ne umeju da budu slobodni. Ako se i „oslobode“ - tj. zbace lance zakona i dobrih običaja - onda slobodu redovno zloupotrebe. Slobodna može biti samo Ličnost, a bojim se da je sloboda ličnosti krajnje retka sa obe strane nove gvozdene zavese.

Sve napred rečeno - plus ono što će Bazdulj dopisati - dovodi me u još jedan sukob duhovnih interesa sa mojim vrlo dragim prijateljem, patrijarhom Porfirijem, koji je nedavno nekom opštenarodnom zgodom - koja mi je promakla - blagoizjavio, citiram: „Moramo sačuvati to što jesmo da se ne pretvorimo u ništa.“

Neodređene, zaumne izjave sličnog tipa priliče Marinku M. Vučiniću, Dragomiru Anđelkoviću, priliče i blaženopočivišem Irineju, koji nije mogao dalje da dobaci, ali ne priliče Porfiriju, za koga iz prve ruke znam da odlično zna da nikakvo kolektivno, srpsko, „jesmo“ ne postoji i da se ništa stvoreno iz „ničega“ više ne može vratiti u „ništa“.

Istom zgodom Porfirije je „poručio da srpski narod ne sme da se povodi za onima koji tvrde da treba da se promeni i usvoji moderne vrednosti, odričući se Crkve i jevanđelja Hristovog kao sistema vrednosti koji ga je oblikovao“.

Tko su „oni koji tvrde da treba da se promenimo“, Porfirije nije precizirao. Pretpostavjam da misli na EU i „autošoviniste“. (Ja se pak pitam koja li to budala može pomisliti da se „mi“ uopšte možemo promeniti). Dobro, ako je tako, neka onda Porfrije na spisak „onih“ uturi i mene, jer i ja mislim da treba da se promenimo. (Mada mislim da je to nemoguća misija.)

Da još uvek nema živih Srba koji su vaktile srali po crkvama i jahali popove i koji su - nakon levih skretanja - ponovo postali vatreni Srbi, još bih i poverovao da nam preti opasnost od nekih (nedefinisanih) „modernih vrednosti“. Isaak Sirin - koga SPC redovno posrbljava u Isak - piše: „Šta god da te snađe, krivicu uvek pripiši sebi.“ Sledstveno, ako se, daleko bilo, Porfiriju dogodi da ga uzjaše neki dilber, neka ne krivi jahača, nego sebe.