Pre nego što razmotrimo šta je to seljački nominalizam, pogledajmo na vrelu moje mudrosti, Vikipediji, šta je uopšte nominalizam. „Nominalizam je“, kaže Vikipedija, „sholastičko shvatanje po kome su opšti pojmovi (univerzalia) samo reči, imena, koja služe kao znaci za stvari i njihova svojstva, i sem toga apstraktnog i misaonog, ne označavaju ništa stvarno.“

Sholastička rasprava između nominalista i realista, koja se vodila sredinom srednjeg veka, stvar je daleke prošlosti. U Srbiji, međutim, koja u mnogim stvarima nije odmakla od srednjeg veka, ta rasprava tek treba da bude pokrenuta. Pa hajde da je pokrenemo.

Uzmimo nomen (ime) „srpski“ u nazivima (maltene svih) srpskih stranaka. Šta „srpski“ hoće da kaže/znači u političkom smislu? Ništa. Nije mu ni namera da nešto znači. Namera mu je da na takozvanu prvu loptu animira što je moguće više Srba i svega što je srpsko, a da svima onima koje ne uspe da animira - ukoliko takvi nešto lanu protiv ove ili one srpske stranke - zapuši usta rečenicom: „A šta ti imaš protiv Srba i svega što je srpsko?“ Zvuči kao kosmodisk, a? Da. Ali deluje bolje od kosmodiska.

Raspravu ćemo nastaviti drugom prilikom, jer je tema naše današnje kolumne nešto drugo - u pitanju je značajan datum u istoriji seljačkog nominalizma, skupština Ðilasove - Draganove, ne Milovanove - Stranke slobode i pravde - koja je, laskam sebi, osnovana na moju inicijativu - na kojoj je za predsednika (ponovo) jednoglasno izabran jedini kandidat... Čik pogodite ko? Ðido, ko drugi.

Ostavimo mi tu monokandidaturu i jednoglasnost po strani, nije to nominalizam nego ustaljena praksa svih srpskih stranaka (sa izuzetkom nekadašnjeg DS). Sve drugo na Ðidovoj skupštini bilo je čist seljački nominalizam. Počev od programa. „Naš program staje u dve reči“, uskliknuo je s ljubavlju Ðido na skupštini, to je „interes Srbije.“ Da je Ðido dodao „mir u svetu“, „čista životna sredina“ i „dobrobit delfina u Biskajskom zalivu“, bio bi ozbiljan kandidat na izboru za neku mis, ovako je ostao ono što jeste - politički analfabeta sa ogromnim ambicijama.

Da nije politički analfabeta, Ðido bi znao da se suština politika sastoji u artikulaciji interesa države i društva i iznalaženju mehanizama da se ti interesi ostvare. Ali jbg. Ko da se bakće sa sitnicama poput ideologije, koja zbog brljotina totalitarnih doktrina fakat jeste izašla na zao glas, ali koju, ako hoćeš da se baviš politikom, moraš imati.

Ipak, nije sve tako crno. Ðido je u skupštinskoj govoranciji bar rekao s kim SSP „može“ - iako nije precizirao šta - s kim pak „ne može“. „Ne možemo“, rekao je Ðido i u trenu izgubio 95% srpskih glasova, „s onima koji misle da smo narod bolji od drugih, ali ne možemo“, naglasio je, „ni sa onima koji misle da nam nije mesto u Evropi, kao ni sa onima koji smatraju da ćemo bez Evropske unije umreti od gladi.“ Da je krenuo Ćosićevim stopama, pa rekao: „Mi možemo i sa onima sa kojima ne možemo“, bio bi to politički bingo. Ovako je ćorak. I još nešto: nećemo umreti od gladi. Pomrećemo od gluposti.