FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Karađorđeva zvezdašica
Još jedan Vidovdan je proslavljen svečano, radno i molitveno, u uzornoj simfoniji države i crkve, cinik bi rekao - pod upravom Živojina Zdravkovića. Za one koji ne znaju: Živojin Zdravković je bio legendarni dirigent Beogradske filharmonije i profesor Muzičke akademije.
Za mene lično, hit Vidovdana bio je uručenje Karađorđeve zvezde I stepena Ljilji Smajlovićki, kojoj ovom zgodom od srca čestitam i toplo preporučujem da, kao sovjetski veterani iz Drugog svetskog rata, orden ponosno nosi svaki dan i u svakoj prilici. Karađorđeva zvezda otvara mnogo vrata, možda čak i Rotopalankina.
Smajlovićka je, dakle, postala Karađorđeva zvezdašica, a patrijarh Porfirije je negde na Kosovu blagoizjavio da „ mi bez Vidovdana i Gračanice nismo ono što jesmo“. Šteta što na Gazimestanu nije bio i Ćosić da doda kako „mi možemo i ono što ne možemo“, a bilo bi baš zgodno da se na Kosovu pojavio i Mile Dodik pa da zapjeva „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, pa da se potom počeše po guzičetini, kao što i inače radi na parastosima.
Govorancija što se tiče, praznici jesu festivali stereotipa i opštih mesta, ali držim da je probitačnije držati se opštih mesta nego se upuštati u zaumne identitetsko-poetske konstrukcije, tim pre što „nismo bilo to što jesmo“ - i to u nekim stvarima uspešnije - mnogo pre 1896, kada je Vidovdan pušten u promet i uturen u crkveni kalendar. Pre toga, Vidovdana - osim u prehrišćanska vremena pod imenom Svetovid - nije bilo. Ko ga je izmislio i uturio u kalendar, do dana današnjeg nije razjašnjeno.
Tako je besedila nebeska Srbija, zemaljska pak praznična beseda - koju je u Beogradu „isporučio“ Visoki Vučić - bila je nešto manje trogatelna, ali i u njoj je bilo poetskih natruha. „Naši preci su na Kosovu polju branili civilizaciju, kulturu i iskonske, neki bi to danas nazvali, evropske ,a svakako srpske vrednosti. Vidovdan mora da bude simbol koji nas tera da stvaramo nove simbole. Ono što u Vidovdanu treba da tražimo je - naša budućnost!“
Fakat, zvuči praznično i samomotivacijski, ali moraću malo da zakeram oko „civilizacije“ i „vrednosti“. Ne postoje, naime, „evropske i srpske vrednosti“. Evropski sistem vrednosti - ima i drugih, ali su upadljivi slični - derivat je triju monoteističkih religija. E, sad. Onoliko koliko je - i do koje mere temeljno - ova ili ona nacija usvojila tih vrednosti, toliko ih je i „nacionalizovala“, toliko je uspešnije odolevala iskušenjima istorije i toliko se brže, jače i bolje oporavljala posle neizbežnih lomova.
Koliko smo mi - koji nismo to što jesmo, a izgleda da nismo ni to što nismo - uspešno odolevali iskušenjima i koliko smo se uspešno oporavljali posle istorijskih lomova, procenite sami, ja idem u furioznu završnicu. „Moram u Evropu“, uskliknuo je na kraju Visoki s ljubavlju, „ali Evropa će morati od nas da čuje i ono što joj se ne svidi.“ Samo napred. Evropa je postala Evropa zato što je slušala i ono što joj se ne sviđa Oni koji to ne rade, nisu ni ono što jesu.
NA ISTOM ZADATKU Vučić ih uċutkao rezultatima, pa potegli ljubitelje stranih para CRTU da vređa! Vlast nazvali ološem i udaraju najniže - NA PREDSEDNIKOVOG SINA