FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Karađorđeva zvezdašica
Još jedan Vidovdan je proslavljen svečano, radno i molitveno, u uzornoj simfoniji države i crkve, cinik bi rekao - pod upravom Živojina Zdravkovića. Za one koji ne znaju: Živojin Zdravković je bio legendarni dirigent Beogradske filharmonije i profesor Muzičke akademije.
Za mene lično, hit Vidovdana bio je uručenje Karađorđeve zvezde I stepena Ljilji Smajlovićki, kojoj ovom zgodom od srca čestitam i toplo preporučujem da, kao sovjetski veterani iz Drugog svetskog rata, orden ponosno nosi svaki dan i u svakoj prilici. Karađorđeva zvezda otvara mnogo vrata, možda čak i Rotopalankina.
Smajlovićka je, dakle, postala Karađorđeva zvezdašica, a patrijarh Porfirije je negde na Kosovu blagoizjavio da „ mi bez Vidovdana i Gračanice nismo ono što jesmo“. Šteta što na Gazimestanu nije bio i Ćosić da doda kako „mi možemo i ono što ne možemo“, a bilo bi baš zgodno da se na Kosovu pojavio i Mile Dodik pa da zapjeva „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, pa da se potom počeše po guzičetini, kao što i inače radi na parastosima.
Govorancija što se tiče, praznici jesu festivali stereotipa i opštih mesta, ali držim da je probitačnije držati se opštih mesta nego se upuštati u zaumne identitetsko-poetske konstrukcije, tim pre što „nismo bilo to što jesmo“ - i to u nekim stvarima uspešnije - mnogo pre 1896, kada je Vidovdan pušten u promet i uturen u crkveni kalendar. Pre toga, Vidovdana - osim u prehrišćanska vremena pod imenom Svetovid - nije bilo. Ko ga je izmislio i uturio u kalendar, do dana današnjeg nije razjašnjeno.
Tako je besedila nebeska Srbija, zemaljska pak praznična beseda - koju je u Beogradu „isporučio“ Visoki Vučić - bila je nešto manje trogatelna, ali i u njoj je bilo poetskih natruha. „Naši preci su na Kosovu polju branili civilizaciju, kulturu i iskonske, neki bi to danas nazvali, evropske ,a svakako srpske vrednosti. Vidovdan mora da bude simbol koji nas tera da stvaramo nove simbole. Ono što u Vidovdanu treba da tražimo je - naša budućnost!“
Fakat, zvuči praznično i samomotivacijski, ali moraću malo da zakeram oko „civilizacije“ i „vrednosti“. Ne postoje, naime, „evropske i srpske vrednosti“. Evropski sistem vrednosti - ima i drugih, ali su upadljivi slični - derivat je triju monoteističkih religija. E, sad. Onoliko koliko je - i do koje mere temeljno - ova ili ona nacija usvojila tih vrednosti, toliko ih je i „nacionalizovala“, toliko je uspešnije odolevala iskušenjima istorije i toliko se brže, jače i bolje oporavljala posle neizbežnih lomova.
Koliko smo mi - koji nismo to što jesmo, a izgleda da nismo ni to što nismo - uspešno odolevali iskušenjima i koliko smo se uspešno oporavljali posle istorijskih lomova, procenite sami, ja idem u furioznu završnicu. „Moram u Evropu“, uskliknuo je na kraju Visoki s ljubavlju, „ali Evropa će morati od nas da čuje i ono što joj se ne svidi.“ Samo napred. Evropa je postala Evropa zato što je slušala i ono što joj se ne sviđa Oni koji to ne rade, nisu ni ono što jesu.
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore