FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Osveta prigradskog naselja

Ne znam da li sam vam pričao - ili sam to pričao čitaocima Danasa dok je „Famozno“ izlazilo tamo - poučnu priču o predratnim užičkim muljavinama s jagnjećim kožama i koristima i štetama te rabote po srpsku istoriju i život.

I - šta? Domišljati užički trgovci su sačekivali zlatiborske seljake na prilazima varoši, kupovali jagnjad za po 2,5 dinara, pekli ih u nekoj mehani, ždrali, a posle terevenke nosili kožu u kožaru i prodavali je za tri KRD.

Seljaci to, naravno, nisu znali. Verovatno su ovako kontali: ako već naše kože ne vrede pet sitnih para, zašto bi jagnjeće koštale više. Niko - i slovima NIKO - od ondašnje patriotske elite nije našao za shodno da seljake obavesti da im je probitačnije da jagnje zakolju i pojedu sa svojom čeljadi u toplinama svojih domova, a da - kad siđu u varoš - kožu prodaju kožari i za dobijene pare kupe nasušne potrepštine - so, šećer i gas.

Epilog. Četrs’ prve većina napred pomenutih, domišljatih meraklija završila je pred partizanskim streljačkim strojem u Krčagovu, a streljački vodovi su listom bili popunjeni seljacima koji nisu znali da koža vredi više nego jagnje. Je li to bila osveta? Ne - seljaci nikad nisu saznali da koža više vredi od jagnjeta - bila je to naređenje Vrhovne komande Užičke republike. Živo me interesuje ima li o tome pomena u must read Dnevnicima Ðilasa, Milovana, ne Dragana, koji „plene pažnju čitalačke publike“.

Ovo što sledi je simplifikacija, ali jbg, nemam karaktera za opširnost. Posle rata, seljaci su - takođe po direktivi - sišli u prigradska naselja, pozapošljavali se po fabrikama, jagnjeće kože već su koštale mnogo manje od jagnjadi, pa je i seljačko-radnička klasa bila u mogućnosti da povremeno omasti brk jagnjećim pečenjem.

Mastila bi brke i dan-danas da počev od ‘65. naovamo „domišljati trgovci“ - generičko ime za skupine indivuduuma koje nazivam Cincarsko-kalburska čaršija, Kitaj Gorod i Slavski pojas - nisu počeli da uzvraćaju udarac i da poturaju klipove u točkove naše revolucije.

Ovo je još veća simplifikacija, ali opet nemam izbora. U nameri da ponovo besplatno žderu jagnjetinu, a da troškove pokriju (i poprilično zarade) prodajom prigradskih koža, „domišljati trgovci“ su dunuli u kosovske vuvuzele, zapevali „Nije mala, triput ratovala“ i stanovnike prigradskih naselja - istom tehnikom kojom su od njihovih deda kupovali jagnjeće kože - gurnuli u boj za veliku Srbiju... Kažem ja vama da ja za ovu priču premalo karaktera. Nastavak u sutrašnjem broju.