Za razliku od situacije pre dve godine, pa čak i one od pre godinu dana, kada su prve, ponekad i jedine vesti bile upravo one o koronavirusu, broju testiranih, obolelih, hospitalizovanih i, nažalost, preminulih građana, ovih dana to je tek usputna vest u ponekom mediju, pročitana pred kraj vesti ili u samom uglu stranice, a epidemiolozi koji ovih dana upozoravaju na to da nam se približava veoma opasan scenario više ne zavređuju pažnju građana.

Naravno, nerealno bi bilo očekivati da ove vesti nakon dve godine budu udarne, prve i jedine, ali da li zaista smemo sebi da dozvolimo da ih potpuno ignorišemo i pravimo se kao da ni one ni korona ne postoje?

Ni sama ne znam koliko sam puta u poslednjih nekoliko nedelja prisustvovala razgovorima u kojima jedan, obično onaj koji uvek o svemu brine, u društvu upita ostale da li su videli poslednji „korona presek“, na šta drugi odmahnu rukom, prevrnu očima ili učine neki drugi gest koji se obično čini uz reči „ma, dosta mi je više i te korone, dosadni su već sa njom“, „eto, kada prestaju reči o ratu, moraju nešto drugo da izmisle, pa opet vratili koronu“ ili „e, sada me već stvarno baš briga, ne mogu više ovo da izdržim“.

Verovatno se svako od nas našao u takvoj situaciji da je, ukoliko su baš ona ili on bili onaj jedan koji nikada nije prestajao (ili je ponovo počeo) da nosi masku, na sebi osetio začuđene, ponekad i podsmešljive poglede okoline. A brojke nisu nimalo naivne. Hiljade novozaraženih svakog dana, upozorenja epidemiologa o tome da se specijalne i druge bolnice ponovo sve više pune, molbe da se ponovo nose maske u zatvorenom prostoru i sve veći broj pacijenata na respiratoru.

Da li smo već zaboravili? Da li smo zaboravili očajne pozive onih koji su izgubili najdraže od ove bolesti, da li smo zaboravili preminule trudnice, da li smo zaboravili izolaciju, da li smo zaboravili one koji su umrli boreći se za dah, da li smo zaboravili lekare koji su davali sve što su imali, često i živote, da bi spasli one koji nisu mogli sami da dišu? Da li smo zaboravili prazne ulice gradova i osećaj kada je danima jedini zvuk motora onaj koji dolazi od ambulantnih kola? Da li smo zaboravili umrlice iz Novog Pazara, slike pacijenata kako leže po hodnicima bolnica, limene sanduke, sahrane na kojima ne sme niko da prisustvuje, crne kese, boce sa kiseonikom i strah da li će neko naš imati lakše simptome ili će se boriti za vazduh? Zar smo zaboravili onu strepnju kada saznamo da je neko sa kim smo se upravo videli pozitivan, a mi smo u međuvremenu bili sa svojim roditeljima, nekom starijom osobom, bebom ili bilo kime narušenog zdravlja?

Čini se da jesmo. Sada niko više ne nosi masku, verovatno bi došlo do narodnog ustanka i opšte pobune ukoliko bi neko pomislio na povratak nekih mera, ili to predložio. Da ne pominjem ograničavanje rada ugostiteljskih objekata ili zabrane kretanja ili skupova. Niko više i ne sluša lekare i ne veruje onome što kažu na televiziji, jer „sve što su do sada govorili se pokazalo kao netačno“. Iako od samog početka govore da je ova bolest nova, nepredvidiva i da je teško znati šta će se dešavati, mi biramo da verujemo da su nas pogrešno vodili i obaveštavali. Uostalom, dosadni su. A samo da nam ne bude dosadno.