Nezapaženi i neobeleženi u javnosti, prođoše 4. i 7 jul, dani borca i ustanka. Da budem pošten, ni za SFRJotovog vakta nisam znao tačno znao koji je od ta dva datuma Dan borca, a koji Dan ustanka. Nisu ti dani ni u SFRJotu bili neka naročita crvena slova. Ako me pamćenje ne vara, 4. i 7. jul su i tada proslavljani „svečano, ali radno“, famozne praznične atmosfere nije bilo.

S dobrim razlogom. Prigodom tih praznika ondašnji sindikat nije delio svinjske polutke i ostale namirnice korisne za istoriju i život, nije bio neradnih dana, za razliku od 29. novembra i Nove godine, kad je bilo i polutki i nerada i praznične atmosfere.

Nastavljač srpskih sindikalnih tradicija Udruženi sindikati Srbije sa predsednikom, određenim Željkom Veselinovićem, na čelu, više ne dele svinjske polutke - šta tačno rade pojma nemam - ali zato imaju smatranja na temu treba li obeležavati dane borca i ustanka ili jok. Zašto bi to bilo pitanje za sindikat i njegovog predsednika ostaće nejasno i redakciji Danasa, koja ga je postavila.

Obeležavati dane ustanka i borca - da ili ne, evo šta je o tome rekao Veselinović. „Danas je to veoma teško pitanje koje i dalje deli narod. Za jedne je to veliki praznik, a za druge dan kada je Srbin ubio Srbina.“ Ovim stavljamo tačku na ustaničku i boračku polemiku i prelazimo na sledeću tačku dnevnog reda, na zakeranja i podjebavanja.

Ako se kao osnovni kriterijum za „obeležavanje“ nekog praznika postavi sudski uglavljena činjenica da na taj dan neki Srbin nije ubio drugog Srbina, onda u Srbiji nijedan praznik nije moguć, jer naprosto nema dana u koji neki Srbin nije ubio Srbina. Ako ostavimo po strani svakodnevna srpsko-srpska ubistva srpskih sitnih riba pljuckavica, pa kao kriterijum uspostavimo ubistva znamenitih Srba i srpskih vladara, stvar ne stoji ništa bolje.

Sa izuzetkom kneza Lazara - posmrtno unapređenog u Cara - i kralja Aleksandra, koji je poginuo od ustaško-VMRO-ovskog metka, svi ostali srpski vladari su izgubili glave od srpske ruke, ne samo one Crne, Srbija je kao indijska boginja Kali, ima stotine ubilačkih ruku. Evo, recimo, iduće godine biće tačno 20 godina otkako je - po presudi prekog suda cincarsko-kalburske čaršije - Srbin Ðinđić pogubljen srpskom rukom. Uz obrazloženje Amfilohija Radovića da je pogubljen mačem zato što je podigao mač na brata.

Neki bi cinik rekao da bi kao najveći srpski praznik valjalo ustanoviti dan u koji nijedan Srbin nije ubio Srbina, pod uslovom da takav postoji, ali kako stvari stoje - i u kom smeru idu - ne bi me začudilo da se uskoro lansira inicijativa da se 12. mart, dan Ðinđićevog streljanja, proglasi državnim praznikom.

Za dane borca i ustanka nisam nešto naročito mario ni dok su zvanično bili veliki praznici - zašto bih, nisam bio ni borac ni ustanak - ali znam da društva koja istoriju i istorijske praznike uređuju kao što je Staljin uređivao Sovjetsku enciklopediju zauvek ostaju drljava i neuređena.