FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Ostajte tamo
U stara, dobra novinarska vremena meseci jul i avgust bili su zvezdani trenuci drekavaca, teladi sa dve glave, proplakalih ikona i guštera koje su pisci pisama redakciji pronalazili u flašama piva.
U SFRJ manje-više sve dnevne novine imale su rubriku „Pisma čitalaca“, ali se autori tog čemernog žanra - a legion im je bio ime - nisu smatrali uspelim u životu ukoliko sočinenija ne bi objavili u Politici, koja je tada bila neuporedivo bolja od današnje, ali je to ipak bila Politika, što će reći da joj je, kao i danas, uređivačka politika bila monitoring visokih raspoloženja i očekivanja dana i uvlačenje u visoka dupeta.
Kako je vreme prolazilo, novine su, jedna po jedna, ukidale rubriku „Pisma čitalaca“, što se u početku nije primećivalo jer su u međuvremenu generacije novinara stasalih „preko veze“ mrčili artiju skomračno i polupismeno, kao i pisci pisama redakciji.
A onda su došle „godine raspleta“ i zlatno doba Politikinih „odjeka i reagovanja“, u kojima su ambiciozni mrčitelji artije davali podrške „mudrim politikama“ i osipali drvlje i kamenje na „sile mraka i haosa“. Po mojoj slobodnoj proceni - i po sećanju - na zvezdanim vrhuncima „odjeci i reagovanja“ su zauzimali oko 45% svakog broja. Čist ćar. Pisma čitalac nisu honorisana.
Tadašnji Politikin glodur Žika Minović (da l’ je, bože, živ) nije bio samo rent-a-novinar nego i rent-a-pesnik, koji je u antologiju srpske novokomponovane narodne muzike ušao kao autor teksta za hit Lepe Lukić „Od izvora dva putića“. Neki bi cinik rekao da je to nešto najbolje što je Žika napisao. I da znate da cinik uopšte ne greši.
Sa demokratskim promenama - naročito sa referendumskolopovskim promenama - došlo je i do promene uređivačke politike i poetike pisama redakciji. Piscima pisama redakciji je dato u zadatak - ili su zadatak sami sebi dali - 1. da rade na huškanju na povećanje nataliteta („da ne bismo nestali“) i 2. da ubeđuju Srbe da „ostaju ovdje“.
Moje simpatije su nepodeljeno na strani huškača na povećanje nataliteta, naivčina čvrsto ubeđenih da se deca ne prave na jedini mogući način - da ga baš ne „imentujem“ - nego iz patriotskih pobuda, na ooo-ruk, dobrom voljom, pismenim i političkim putem.
Huškači, međutim, na „ostajanje ovdje“ teška su mi muka duhu - objasniću kasnije zašto - a upravo je radi njih Rotopalankin kolegijum uveo rubriku „Moj život u inostranstvu“. Za razliku od huškača na natalitet - koji su ostali ovdje i u granicama svojih skromnih mogućnosti doprinose povećanju nataliteta - huškači na ostanak ovdje svi do jednog otišli su tamo negdje - interesantno, niko od njih u Rusiju i Belorusiju - tamo se nekako snašli, skućili, skunatorili neku kintu i stali da se žale Politici i SNiS-u kako tamo gde žive sunce tuđeg neba ne grije ko što naše grije, kako su tako gorki zalogaji hljeba, kako tamo nema „duše“ i „druženja“ i kako je, uopšte, u tuđini sve teško sranje. Pa ko da ode odavdje kad pročita takve srcepratelne jeremijade. Ko god može, eto ko.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega