Današnja subota, tradicionalni dan za kulturu, biće posvećena kulturi taksi prevoza. Povod da se upustim u fenomenologiju taksija bila je vest na koju sam - tik pored još senzacionalnije vesti „da je Ana Nikolić pokazala gaće“ - naleteo na sajtu moje (ponovo) omiljene žutare Blica.

Ne treba sumnjati da je vest o Nikolićkinom pokazivanju gaća značajnija za srpsku istoriju i život - idem i korak dalje i tvrdim da će kroz pedeset godina biti pomenuta u rubrikama „dogodilo se na današnji dan“ - ali moju pažnju je privukla vest koja kaže da je taksista izbacio iz vozila pevačicu Saru Jo jer nije hteo da vozi i njenog psa. Sara Jo je priložila i telefonski video-snimak izbacivanja i objasnila da je pozivajući taksi naglasila da će biti s psom, tako da je operater imao šansu da pronađe taksistu spremnog da se žrtvuje i poveze i kućnog ljubimca.

Na videu se lepo vidi i čuje kako taxi driver, gluv za Sarinu argumentaciju, ponavlja „izađi kad kažem, izađi kad ti kažem“. Smem se opkladiti, mada za tačnost informacija ne mogu garantovati, da je taksistin (pra)deda spavao u istoj prostoriji s kravama, ovcama i svinjama - tako se to radilo do poduboko u XX veku. Taksista očgledno misli da se bog zna kako urbanizovao, ali pogrešno misli, samo se pokondirio: urbanost podrazumeva human odnos prema životinjama. Ovim hoću da kažem da u civilizovanim sredinama životinje - ne samo kućni ljubimci - uživaju ista prava kao i ljudi, što će reći - slobodan pristup u kafane, prodavnice i pravo na prevoz u pratnji vlasnika.

Bacih pogled na negovano Sarino kučence i prisetih se da su me u herojsko doba beotaksiranja vozili drljavi, štrokavi (ponekad pijani) taksisti, a da ja, kao osoba sklona stavu „vrlo važno“, nijednom od njih nisam rekao: „Prvo idi kući, pa se očešljaj, okupaj i otrezni se, pa me tek onda vozi.“ Biser je bio taksista koji je zaspao na semaforu u Požeškoj. Nežno sam ga probudio.

Ono, fakat, od paleotaksi vremena naovamo taksisti su se vidno upristojili, neki čak koriste dezodorans, a vozni park je znatno uznapredovao - odavno nema taksi „stojadina“ sa šrafcigerom zabodenim u vrata - ali napredak na svim poljima, vredan hvale, ne daje taksistima pravo da voze onako kako bi Srbija da „uđe“ u EU - pod svojim uslovima.

Na osnovu odnosa osobe A prema životinjama nepogrešivo se može predvideti odnos te osobe prema ljudima. Znajte da osoba A, koja zlostavlja životinje, ne zlostavlja ljude samo zato što zbog toga može zaglaviti u mardelju. Odnedavno je i zlostavljanje životinja kriminalizovano u Srbiji, ali ja ne znam ni za jedan slučaj da je neko završio u mardelju zbog sakaćenja i zlostavljanja pasa i mačaka o kojima svako malo čitamo po štampi. Možda ima takvih slučajeva, da ne grešim dušu, ja ne znam ni za jedan.

Idemo dalje (pa dokle stignemo). Onaj ko kaže „ne vozim pse“, samo je dva-tri koraka daleko da - kad se steknu uslovi - na spisak doda i „crnce i Jevreje“. Tako to počinje.