Pre nekoliko dana ceo region je šokirala vest o tome da su petorica muškaraca u Prištini više od sedam sati silovala jedanaestogodišnju devojčicu na nekoliko lokacija u tom gradu. Posle uobičajenog zgražavanja i sablažnjavanja, kada je postalo jasno da cela stvar osim toga, po običaju, neće daleko odmaći, u Prištini su žene izašle na ulice ne samo da pokažu saosećanje i solidarnost sa silovanom devojčicom nego i da traže odgovornost svih onih institucija koje su u ovom, kao i mnogim drugim slučajevima, zatajile, nisu zaštitile žrtvu, nisu radile svoj posao i nisu učinile ništa od onoga što su mogle i morale da učine. Neposredno nakon silovanja, kosovski ministar policije izjavio je da je ista devojčica silovana već godinu dana, da je već ranije bila žrtva trgovine ljudima i da su u radu mnogih institucija na Kosovu sistemski načinjeni propusti koji su na kraju doveli do horora kojem je devojčica bila izložena. Nekoliko ostavki je podneto, nekoliko prihvaćeno, što je, generalno rečeno, pozitivna stvar, ali koliko će to zaista ubuduće pomoći žrtvama silovanja?

Ono što je izvesno, međutim, jeste da će devojčica biti izložena novom maltretmanu i traumatizaciji od strane institucija. Moraće da ponavlja svoju priču više od deset puta, na svakoj instanci u procesu iznova i iznova da odgovara na beskrajna, ponekad veoma uvredljiva pitanja, da ponovo svaki put proživljava ono što joj se desilo i da bude izložena traumi svaki put kada bude nanovo trebalo da daje iskaz. Sasvim sigurno će se naći i neko da je priupita da li je sigurna, sasvim sigurna, da ih nije izazivala, da nije slala signale koje su naivni silovatelji pogrešno protumačili, šta je imala obučeno, šta je, uostalom, i radila u parku sama...

Izvesno je i da će se kao jedno od osnovnih pitanja postaviti i to da li je pružala otpor. Aktivan, fizički otpor, tokom svih sedam sati silovanja. Jer to naši zakoni i naše sudije traže. Da se bukvalno sve vreme oštro fizički suprotstavljaš silovatelju, da se biješ s njim na život i smrt, a ukoliko u jednom momentu posustaneš, ukoliko se parališeš, uplašiš, zamrzneš, očajna predaš, izgubiš snagu ili svest, to našim zakonima i našim sudijama nije dovoljno da presude da si bila silovana. Zbog toga je Regionalna akademija za razvoj demokratije pokrenula inicijativu da se u svim zemljama regiona krivični zakonici izmene - da se svaki seksualni odnos bez eksplicitnog pristanka smatra silovanjem, jer ovo merenje koliko su se dugo i koliko snažno žene tukle sa silovateljima ide na štetu isključivo žrtava. Sva je prilika da se i ova devojčica, baš kao i više od 90% maloletnika kada se nađu u toj situaciji, paralisala od straha, da se nije branila ili bar da se nije sedam sati aktivno fizički branila. Po zakonima koji važe u regionu, ovo znači da ona nije ni silovana.

Zemlje regiona nisu jedine koje se suočavaju sa ovim problemom. Mnogi će se setiti Pamplone i „vučjeg čopora“, kada su 2016. počinioci grupnog silovanja oslobođeni iako je postojao snimak silovanja, i to zbog toga što devojka koja je silovana nije pružala otpor. Nije ga pružala jer je bila bez svesti. Ali Španija je ovih dana usvojila zakon kojim se ovo menja. Da li smo spremni da promenimo i mi?