U subotu je konačno održana i, kako se na kraju ispostavilo, protestna šetnja u okviru ovogodišnjeg Evroprajda u Beogradu. Uprkos zabranama, najavljenom otkazivanju od strane onih koji šetnju nisu ni zakazali, jogunjenjima, našim tradicionalnim „ma, može da me zove ko hoće, Prajda neće biti“, još tradicionalnijim „nemam ja ništa protiv pedera, ali zašto moraju da paradiraju, neka rade šta hoće, ali u svoja četiri zida“, do nešto novijeg „ja evo baš imam druga geja, to je, je l’da, dokaz da nisam homofob, a eto, taj moj drug je baš protiv Prajda, ne želi da ga ONI predstavljaju u TAKVOM svetlu, on kaže da nije diskriminisan“.

Najpre, svaka čast tom drugu ukoliko on, za razliku od ostalih pripadnika LGBTQI+ populacije u Srbiji, nije diskriminisan, jer bi to značilo da taj drug, za razliku od svih drugih pripadnika ove populacije, može, recimo, da u slučaju smrti svog dugogodišnjeg partnera nasledi njegovu imovinu, ostane u zajedničkom stanu, može, za razliku od ostalih, uopšte i da stekne taj stan, zajedno podigne kredit, poseti osobu s kojom godinama ili decenijama živi u bolnici, da taj prijatelj može sa svojim partnerom slobodno da se drži za ruku na ulici, poljubi u šetnji, radi sve one stvari koje heteroparovi uzimaju zdravo za gotovo jer je najnormalnije da se tako ponašate sa osobom koju volite, da taj prijatelj ne doživljava podsmehe, uvrede, osude i ponižavanja od nepoznatih ljudi na ulici, da taj prijatelj ne krije od svojih najbližih koga zapravo voli i iz straha da će biti odbačen, čak i od svojih najbližih, ćuti o svojoj intimi, ne deli sreću sa svojom porodicom, a nema kome ni da se požali kada u vezi ima problema, biva povređen i trpi nasilje. Jer to su sve stvari s kojima se suočavaju LGBTQI+ osobe u Srbiji.

Zato svaka čast tom prijatelju ako sve to može, jer to gotovo niko od ostalih pripadnika ove populacije u Srbiji ne može. Da ne govorimo sada o onim velikim stvarima koje protivnici i diskriminatori najčešće navode kao glavne i osnovne: ne smeju da imaju decu! Zbog dece, naravno, nikako zbog toga što ne vole pedere. Jer ti dušebrižnici, naravno, uvek i pre svega brinu samo o deci i oni znaju da je deci mnogo bolje u domovima za napuštenu decu, sirotištima, porodicama u kojima su maltretirana i zapostavljana, nego u porodicama u kojima bi bila voljena.

Sve je na ovom svetu bolje za dete nego da ga sa ljubavlju odgajaju dve žene ili dva muškarca. I zato svaka čast tom vašem imaginarnom prijatelju, jer on, za razliku od svih drugih LGBTQI+ osoba može, zapravo, da vodi normalan život koji svako od nas vodi i ne smatra ništa od ovoga nabrojanog privilegijom. Ali kada se LGBTQI+ populacija bori za sve ono što mi svakog dana radimo i traže život koji mi svakoga dana, ne razmišljaljući o njemu, vodimo, onda oni „provociraju“, „namerno iritiraju“, „ugrožavaju javni moral“, „sablažnjavaju decu“ i „traže privilegije“. Ne traže oni nikakve privilegije, nego osnovna ljudska prava i to je svakome ko makar za trenutak o tome razmisli više nego jasno. A naše je da ih u tome podržimo, jer baš kao što su prava uvek prava i moraju pripadati svima, ljubav je uvek ljubav i svako mora imati pravo na nju.