ALEKSANDRA JERKOV: Slavlje za sramotu

Na dan kada se igrala utakmica za treće mesto, kao i sve druge utakmice hrvatske reprezentacije, uostalom, širom Balkana su ljudi navijali za njih. Bilo je i onih koji su i tada širili mržnju, vređali i ismevali one koji navijaju za njih, ali mnogo više je bilo onih drugih - onih koji su navijali za naše komšije, podržavali ih, radovali se njihovom sportskom uspehu i sa uzbuđenjem pratili njihov put do samog vrha svetskog fudbala. Oni su, iako ponekad izloženi uvredama i podsmesima različitih nacionalista, uvereno tvrdili da je normalno da se navija za Hrvatsku, da, kada je već naša reprezentacija ispala, ne postoji ništa logičnije od toga da se navija za tim susedne zemlje, ljude koji su, uostalom, mahom i rođeni u istoj državi kao i mi i koji su nam po svemu toliko slični.

A onda, doček u Zagrebu i slavlje povodom uspeha reprezentacije. Naravno da nije moglo da prođe bez Tompsona, bez ustaških pozdrava, ustaških obeležja i strašnog nacionalizma. Naravno da nije moglo da prođe bez mržnje koja, iako neplanirana od strane organizatora koji su za ovu priliku osmislili sasvim drugačiji program, uvek nekako nađe put i uvek nekako bude jedino što se na kraju čulo i zapamtilo. Da, krivi su pojedinci iz reprezentacije koji su samoinicijativno počeli da pevaju vrlo problematične pesme i koji su kasnije, na privatnim slavljima, otišli i korak dalje i slavili uz pesme koje otvoreno veličaju zločine nad Srbima. Krivi su jer su osramotili sebe, svoj tim, svoju zemlju, jer su dali argumente svima onima koji su vređali ljude širom regiona zbog toga što su ih podržavali, krivi su jer svoj ustašluk i svoju mržnju ne mogu da drže pod kontrolom ni u trenucima najveće sreće i onoga što bi trebalo da im bude jedna od najsvetlijih tačaka u karijeri. Ali, krivi su i oni koji to nisu sprečili, koji se nisu od njih ogradili, koji ih nisu kaznili, koji su nemo posmatrali ovu sramotu reprezentacije i hrvatskog fudbala. Oni koji su danima pre toga pumpali u medijima priču o tome kako finale pada na dan kada su mu „četnici ubili didu“, pa bi eventualni plasman Hrvatske u finale bio idealna prilika da se on za to osveti. Nejasno ostaje na koji način bi se Modrić osvetio četnicima koji su mu ubili didu pobedom nad Francuskom u finalu, a, čini mi se, i kako je autor teksta došao do ovog podatka - da li je guglao datum smrti samo njegovog dede ili članova porodice svih igrača iz reprezentacije, ali to nije ni bitno. Bitno je da su krivi oni koji godinama tiho podržavaju promociju ustaštva u Hrvatskoj i koji ne čine apsolutno ništa da ustaške ispade na bilo koji način sankcionišu.