VLADIMIR ĐUKANOVIĆ: Bečka filharmonija

Uvek sam prezirao razvlačenje ljudi po medijima, posebno kada sam apsolutno ubeđen da je ono proizvod licemerja u kom živimo i sa kojim smo se srodili. Reći da je odlazak na koncert Bečke filharmonije nemoralan čin jer, bože moj, mnogima to nije dostupno, a dabome, to su sve navodno platili neki građani, odvratno je. Najpre zato što to nisu platili građani, ali valjda je to najbolji argument kada nekog ko je u političkim vodama ili na funkciji želiš da omalovažavaš. Licemerje se ogleda u tome što ti napadi idu od onih koji bi, da su bili u prilici, uradili isto što i Kovačevićeva i Stefanović, no tada bi, siguran sam, našli opravdanje za sebe. Nemam taj problem da javno napišem da Borku kao kolegi pod znacima navoda zavidim jer moja dugogodišnja želja jeste da odem na taj koncert. Oboje nisu otišli da se bahanališu po Beču, da idu na novogodišnje terevenke ili da kupuju po tržnim centrima, već su otišli na jedan zaista lep događaj na kom bi svako normalan jednom u životu voleo da bude. Ukazala im se prilika, neka su je iskoristili i uživali u nečemu što zaista vredi.

Znam da ću posle ovog teksta doživeti ko zna koliko napada. Znam da će me brojni licemeri napasti kako branim navodno budućeg koalicionog partnera SNS, dok će Stefanović morati da se pravda da se Ðilas i SSP nisu slizali sa SNS. Zato mi se sve više gadi bavljenje politikom. Počeo sam da je prezirem, jer ovde nije dozvoljeno da imaš sopstveno mišljenje s obzirom na to da će se, uvek kada nešto iskreno kažeš, javiti dežurni teoretičari zavere koji će, pokvareni kakvi jesu, uvek pokušavati da pronalaze zavere tamo gde ih nema. Zato sam odavno prestao da se pravdam bilo kome, a bavljenje politikom u Srbiji počinjem da doživljavam kao zarobljeništvo u kome je valjda poželjno da političar bude go kao pištolj da bi se smatrao poštenim. Ne branim ja u ovom tekstu Borka Stefanovića, jer zaista ne mislim da imam od čega da ga branim. Nije čovek ništa loše uradio. Samo izražavam gađenje zbog licemerja koje vlada u ovom društvu i od koga se nikada nećemo izlečiti. Uspešni i školovani će bežati od politike jer ne žele da se valjaju u blatu društva koje u startu ima predrasude da su svi u politici nepošteni, a najveći deo tog istog društva zapravo žali što nije u poziciji političara jer je zacementirano mišljenje da je to najbolji put do života punog privilegija i efikasnog bogaćenja.