FAMOZNO SVETISLAV BASARA: DANI GUZIČARENJA

Ideja opšteg dobra nepojmljiva je srpskim politikama (i političarima) svih vremena i boja. Ta manjkavost se u srpskoj političkoj filozofiji naziva „strančarenje“, moja neznatnost to zove pravim imenom „guzičarenje“.

Osim LSV, GDF i manjih ili većih grupa građana, kompletna srpska opozicija - koju skidam s Famoznog kaznenog qwrza jer ni za njega nije - u francusko-nemačkom predlogu nije videla priliku da se Srbija izvuče iz ćorsokaka u kom trune trideset godina, nego šansu za strmopizd Visokog Vučića i dolazak carstvija njihovih.

U tom poslu najistrajniji su JexS Tadić i Guzijan Jeremić. Što je donekle i razumljivo. Imali su pa nemali, sad bi opet da imaju, pa šta košta da košta. Po prirodi famoznog nadimka, politika guzičarenja ide mnogo bolje Guzijanu nego JexS-u Tadiću, mada i on šlajfuje.

Kad nad Kosovom nariču - i ni po koju cenu ga ne daju - Boškić Obradović i Mica Zavetnica, to mu dođe nekako autentično, na momente i ubedljivo, ali kad se tog posla late JexS i Guzijan, stvar izgleda kao JexS/ovo svojevremeno špricanje kokošaka „sa obrnutim predznakom“, što će reči kao da kokoške špricaju JexSa i Guzijana.

Posle Miloševića JexS je najveća žrtva politike demokratskostranačkog guzičarenja, koju je, doduše, udarnički sprovodio i od koje je puno očekivao. Da DS nije politička partija nego labava konfederacija alavih guzica, pokazalo se sutradan po gubitku izbora, kad su se demokratske guzice razbežale ko mačke s jebališta, ostavljajući Tadića na vetrometini. Na kojoj se baš i ne snalazi.

Lepo je neko (čini mi se Boško Jakšić) onomad napisao da je vreme iscurilo, da je gajtan konfliktnog zamrzivača izvučen iz utikača i da će svaki sledeći francusko-nemački predlog biti gori i sve manje „predlog“, a sve više ultimatum.

Celo ovo zamešateljstvo s neizvesnim ishodom posledica je igranja za raju, tj. opsesije proširenjem životnog prostora - koja se poslednjih meseci i ogromnoj Rusiji obija o glavu - i zanemarivanja taktike, tj. neobraćanja pažnje na protok vremena. Srbija se sada našla u poziciji onoga književnog junaka, ruskog generala - gle koincidencije - koji je dugo i srećno poživeo 90 godina i koji je - kad mu je po sili biologije kucnuo čas - rekao lekaru koji je bdeo nad njegovom samrtnom posteljom: „Neću da umrem, neću, pa neću, razumete li vi mene, čoveče“. Isti qwrz. Samo što naši „generali“ govore: „Ne damo Kosovo, razumete li vi nas.“