Prošle nedelje smo, možda kao retko kad dosad, uvideli da nema skuplje i nema jeftinije stvari od ljudskog života. Da možeš da radiš, boriš se, stvaraš, gradiš, zarađuješ, stekneš, imaš, a onda se u četiri ujutru tlo zatrese i odnese ti i porodicu i kuću i tebe i sve što si u životu imao. I nema osobe koja sa užasom nije pratila strašne scene iz Turske i Sirije, ljude zatočene ispod kuća i zidova, ruševina koje su ceo život gradili, one najstrašnije prizore dece, spasilačkih ekipa iz celog sveta, pasa tragača, prizora od kojih se cepaju i srce i duša, a čovek se pita ima li bilo šta u ovom životu smisla kada tako nešto može da se dogodi na ovom svetu.

A tlo na Bliskom istoku i Balkanu nije se smirilo ni nakon toga. Nakon što je prošlo nedelju dana od dva jaka zemljotresa jačine 7,8 i 7,5, koji su razorili ovaj deo Turske i Sirije i odneli desetine hiljada života, Tursku je zadesio čitav niz slabijih potresa koji, čini se, ne prestaju, a potresi su se u ponedeljak desili i u Rumuniji, Grčkoj i Hrvatskoj, za svega nekoliko sati. Osim potresnih scena, ljudskih tragedija i shvatanja da od prirode nema veće sile na ovoj planeti, zemljotres u Turskoj doneo je i nove aspekte ove katastrofe. Ceo svet je video snimke zgrada koje padaju kao kule od karata i čak je i laicima bilo jasno da tu ne može sve biti u redu. Onog momenta kada su se pojavile informacije o tome da je više od 130 ljudi u toj zemlji pod istragom i da je nekoliko građevinskih investitora uhapšeno pri pokušaju da napuste zemlju, počeli smo da se pitamo i u kakvim mi to zgradama živimo, šta bi se desilo kada bi se tako nešto dogodilo kod nas, ali i koliko znamo o tome kako da postupamo u takvim događajima. Odgovori na sva ova pitanja izuzetno su poražavajući. U Turskoj je, naime, kao i kod nas, na snazi investitorski urbanizam. Zgrade se grade bez preterane kontrole, uz ne tako čvrsto pridržavanje propisa, dosta je nelegalne gradnje, naknadno ozakonjenih objekata, a profit i zarada investitora i građevinaca osnovni su principi prilikom planiranja i izgradnje novih zgrada. Tako je jedna od zgrada koje su se u Turskoj srušile kao kule od peska sagrađena tek prošle godine, a investitori su u reklami navodili upravo i to da je izgrađena uz najstrože poštovanje propisa i uz primenu najmodernijih tehnologija za zaštitu od zemljotresa. Pokazalo se da nije tako, upravo suprotno. A ne mora da bude tako. Kada je 2014. godine zemljotres magnitude 8,2 pogodio Čile i izazvao i cunami, poginulo je šest osoba. U Turskoj je broj žrtava za sada 28.000, a Ujedinjene nacije upozoravaju da bi mogao biti i nekoliko puta veći. Stručnjaci kažu da su ljude u Čileu spasli poštovanje građevinskih propisa i pripravnost. Nameće se pitanje u kakvim zgradama mi živimo. Kakva bi kod nas bila situacija? Šta bi bilo s našim zgradama, onima koje su građene bez obzira na propise, zakone i građevinska pravila? Da li je zarada investitora vredna desetina hiljada ljudskih života? Koliko bi kod nas bilo investitora koji bi pokušavali da napuste zemlju bežeći od odgovornosti za koju je teško pronaći reči? Da li naši ljudi znaju kako da pomognu sebi i drugima, da li znaju kako da se ponašaju i šta da rade u ovakvim situacijama?

Stručnjaci kažu da ne ubijaju zemljotresi, nego urbanizam. Smemo li da priuštimo da ikada saznamo odgovor na pitanje kako bi bilo u Srbiji?