FAMOZNO SVETISLAV BASARA: I TAKO OSAM PUTA
Približi se kraj i danima Radoša Ljušića, završiše Ljušićevi u ropotarnici istoričara. Ali vidite sad, iako već godinama žestoko pjalpičim našeg hroničara, suštinski mu ništa ne zameram. Zameram srpskom društvu. Ljušićevi slalomi kroz kompletan spektar političkih stranaka, sve njegove sumnjive rabote, nesumnjive brljotine i tiranisanje zaposlenika u izdavačkim kućama koje mu dopadnu šaka ne bi bile moguće da srpsko društvo većinski ne toleriše takvo ponašanje.
Onomad sam Mariniki Tepić - koja je mahala dokaznim materijalima o Palminim bunga-bunga žurkama s maloletnicama - skrenuo pažnju da džaba kreči jer okorela srpska javnost ne samo da se neće uznemiri zbog toga nego će mnogi zameriti Palmi što i njih nije pozvao na orgije. Stvar slično stoji i sa hroničarem. Niko ne zamera njegovim poslovima i danima po partijskoj liniji, zato što bi, da je dobila istorijsku šansu, većina činila isto što i hroničar.
Kao što mnogi i čine - Ljušić je samo vrh ledenog brega - s tim što većina ostaje u dubokoj senci, dočim Ljušić zbog poganog karaktera, brzopletosti i prekardašivanja malo malo napravi megapičvajz pa se pojavi „iznad radara“. I šta? Podigne sa malo prašine, promakne nekoliko oblačića pičkinog dima, Ljušić promeni stranku, sledeća stranka ga oberučke dočeka i potom ga nagradi direktoratom u nekom unosnom izdavačkom preduzeću.
Božemeprosti, kao u onom vicu o Muji koji nasmrt izbode Hasu, pa se pred kadilukom brani da je samo ljuštio jabuku, a Haso slučajno naleteo na nož osam puta.
Idemo dalje. Ič ne zameram Ljušiću što političke stranke koristi kao bankomate i zavode za zapošljavanje svoje familije - nije ni jedini ni najgori, samo je najupadljiviji - ali zameram političkim strankama (a strankama puca qwrz što im zameram) što se ponašaju kao Haso i svaka sledeća osam puta naleti na Ljušićev direktorski nož. Neotuđivo je hroničarevo ljudsko pravo da nema obraza i integriteta, političke stranke, koje po definiciji treba da zastupaju javni interes, ne bi smele da imaju tu privilegiju.
Problem je što u Srbiji ne postoji javni interes i što ga niko ne zastupa, političke stranke možda ponajmanje. Umesto javnog u opticaju je takozvani nacionalni interes, krajnje maglovit pojam, zona apsolutne neodgovornosti, poslednje pribežište nitkova i muljatora svih boja. Za razliku od javnog, nacionalni interes svi zastupaju - Ljušić je, recimo, njegov nedremani zastupnik - ali koliko god ga zastupali, kako prolaze decenije (već bogme i vekovi), sve više propadaju i javni i nacionalni interes.
Nacionalni interes je nemoguć bez javnog interesa, konačno, ni nacija nije moguća bez jasno utvrđenih moralnih, vrednosnih i zakonskih kriterijuma. Moralna panika nije moral. Ali to je već tema za našu sledeću kolumnu.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega