Ako se nekada, u dalekoj budućnosti, pojavi neki jaki čovek rešen da uredi srpsko društvo, prva stvar koju će morati da uradi jeste da uredi jezik. Kako stvari stoje, to se nikada neće dogoditi. Ali to uopšte nije razlog da moja neznatnost i o tome nešto džaba ne okreči.

Da se bački Bulović ne bi uzibretio zato što se crkva „ne pita“, posegnućemo za riznicom crkvene mudrosti i podsetiti se vrle popularne izreke oca Tadeja - kakve su ti misli, takav ti je život. Većina pravoslavnih Srbalja misli da je otac Tadej završio posao za sve njih i da je dovoljno ponavljati kao papagaj tu mantru pa da ti život bude dobar, da ti bude roda i poroda i da ti rađa šenica bjelica.

To je tačno u slučaju monaha - koji bi po prirodi posla trebalo da ćute i da se rvu sa pomislima, mada to sve ređe čine - ali u slučaju takozvanih mirjana važi pravilo oca Svetislava koje glasi - kakav ti je jezik, takav ti je život. Kakav nam je život, to vidite i sami. E, takav nam je i jezik. Površan, zapušten, zapišan, nasilan i podrugljiv, prepun zavisti, resantimana i osujećenosti.

Naravno, govorim o - nazovimo ga tako - „zvaničnom“ srpskom jeziku, jeziku politike, raspamećenih medija, vrhova crkve i nacionalne inteligencije (koju po ko zna koji put nabijam na qwrz), jezikom u kom se barata sa najviše 400 reči (slobodna procena). Osnovna karakteristika tog vernakulara je da trogatelno zvuči i uspešno zasenjuje prostotu, ali da manje-više ništa ne znači.

Oslušnite samo neke od ključnih reči tog mrtvačkog jezika - „duhovna vertikala“, „zavet“, „crvene linije“ - pa pokušajte da dokonate šta je tu duhovno vertikalno, ko je tu i kome položio zavet i gde su te crvene granice. Džaba ćete krečiti. Koliko god pokušavali, svaki vaš pokušaj će završiti u trt Milojci, osim u slučaju crvenih linija, za koje se prilično precizno može naslutiti da počinju i završavaju na granici ličnih nacionalnih interesa dilbera koji ih iscrtava.

Korova ima u svim jezicima, ali u Srbiji - kao i u srpskoj javnosti i politici - on se neguje i zaliva, dok se poveliko bogatstvo srpskog jezika prepušta parloženju. S druge strane, jezičko korovište se svim raspoloživim sredstvima brani od sopstvene gramatike, koja operiše sa tri roda - muškim, ženskim i srednjim.

Mi smo jedini slovenski narod - da ponovim jedini - u čijem jeziku se za osobe ženskog pola koriste prezimena u muškom rodu. To nije toliko seksistički i antifeministički - mada jeste i to - koliko je gramatički pogrešno. Jovanović znači mali Jovan - kao vtr-vrtić - ali Jelena Jovanović nije mali Jovanović, nego je mala Jovanovićeva.

To se toliko ukorenilo u „našem narodu“ da to nikome ne bode oči. Svejedno, gruba greška koja nikome ne bode oči i dalje ostaje gruba greška i proizvodi dodatne grube greške. Takve greške u suprotnom rodnom pravcu nisu dozvoljene. Probajte da Buloviću, umesto „oče“, kažete „majko Irineju“, pa ćete videti svog boga.