FAMOZNO SVETISLAV BASARA: DOGAĐANJE NEMOGUĆEG 2
Nije da su baš jurnuli u buljucima - trauma je ipak bila prevelika za tako nešto - ali znameniti Srbi/ Srpkinje (svih boja) nisu propustili ni ovu priliku da se pokažu kao vrlinski ljudi i javno izraze užasnutost, zgroženost, zapanjenost itd. maloletničkim zločinom nezapamćenim u kriminalnoj istoriji sveta. Stvar je u tome što zgroženost nad takvim zločinom nije vrlina nego prirodna ljudska reakcija, koja po pravilu izostaje u slučajevima nasilništva manjih razmera. Potrebna je konkretna reakcija.
Takođe je bilo predvidivo da će dežurni paničari graknuti da je „sistem zatajio“ i da se „hitno mora nešto preduzimati“. Paničari su, doduše, kao i krle22, polovično u pravu: sistem jeste zatajen, nešto treba preduzimati, ali sve da sistem proradi u „punom kapacitetu“ i da se preduzme sve što se preduzeti mora, nema nikakvih garancija da se ovakvi zločini neće događati u budućnosti. Norveškoj se, recimo, ne može prebaciti zatajenost sistema i nepreduzimanje mera, svejedno to nije sprečilo onog Brejvika da počini masakr.
Sve, međutim, što se bude preduzmalo - ako preduzimanje potraje duže od deset dana - biće čisto kozmetičke, palijativne i formalne mere, tj. džaba krečenje ukoliko se ne promeni kulturna paradigma, što je, ako mene pitate, mission imbossible.
Poslednji koji je to pokušao - Zoran Ðinđić - javno je streljan, a na vlast su se - doduše ne baš ekspresno kako su očekivali - uspentrali čaršijsko/ćosićevski operativci Koštunica i Tadić, koji su - drugi mnogo više od prvog - mislili da je moguć „demokratski“ nacionalizam i kultura nasilja s „ljudskim likom“.
Uprkos dubarama na temu da „ne treba politizovati tragediju“, ja ću je politizovati. Postaviću nekoliko pitanja. Da li je moguće uraditi išta na normalizaciji ovog društva i suzbijanju nasilja u državi čiji je premijer - Koštunica, ne Brnabićka - naredio, a državni činovnici naredbu sproveli u delo, nasilničku paljevinu i devastiranje Beograda i iz celog zamešateljstva izašao ne samo nekažnjen nego neprimećen, bogme i pohvaljivan za „patriotizam“.
Kakvi će se to zakoni primeniti u državi u kojoj se isti taj premijer - osnovano osumnjičen za umešanost u zaveru za ubistvo premijere - posere na zakon i ne odazove na poziv za saslušanje u svojstvu građanina, a državne tužibabe podviju repiće pred peticijom „patriotskih intelektualaca“.
Predugo se ovde mislilo (i učilo) da postoji dobro i loše nasilje - dobro za protivnike i druge, a loše za „naše“ - ali nasilje je nasilje. Slično je vatri; kad izmakne kontroli, kao što je kod nas izmakla, u požaru izgori i palikućina kuća.
Primitivni patrijarhalni narativ, poslednje utočište nitkova, nesputavano, pa i popularizovano nasilje očeva nacije i očeva porodica na kraju je doveo do toga da, umesto oca, ubilački posao preuzmu deca.
Dalo bi se poraditi na tome ukoliko bi se - umesto palijativnih mera - primenile konkretne, recimo zakonska kriminalizacija svakog nasilničkog govora i totalna zabrana svih mizoginih, mrziteljskih i nasilničkih TV emisija. Bojim se da za to ne samo da je kasno nego da nema ni političke volje.
NA ISTOM ZADATKU Vučić ih uċutkao rezultatima, pa potegli ljubitelje stranih para CRTU da vređa! Vlast nazvali ološem i udaraju najniže - NA PREDSEDNIKOVOG SINA