Da je đavo definitivno odneo šalu, postalo mi je jasno davnih dana, kad sam na sahrani nekog znamenitog srpskog mrtvaca - ne sećam se više koga, davno je bilo - video da u ožalošćenom skupu rame uz rame stoje Slobodan Milošević u društvu nekoliko visokih pobočnika: Arkana, još nekih lopuža i nekih članova SANU.

Dobro de sahrane su srpska svetinja i društveni događaj, o mrtvima se govori sve najbolje, ožalošćenima se u zube ne gleda - svako je „vlasan“ da se pojavi na beogradskoj agori, Novom groblju - ali i na sahranama mora biti nekog reda i protokola, ni na sahranama babe i žabe ne idu skupa; fakat je da smrt sve izjednačuje, ali to se ne odnosi na preživele.

Osim nikada neuspostavljene vertikalne, za društvenu stabilnost je neophodna i horizontalna stratifikacija, što će reći nepisano pravilo ko s kim i gde stoji i gde je kome mesto u društvenoj hijerarhiji. Advokatima ravnopravnosti, koji će zacelo graknuti da svako ima pravo da stoji/sedi sa svakim, „poručujem“ da, čim izađe iz mardelja, pozovu Belivuka na piće i druženje. Grešna mi duša, u prvi mah htedoh advokatima ravnopravnosto da preporučim da pozovu Macu Diskreciju, ali odustadoh jer dokonah da bi je mnogi rado pozvali.

Pisac hoće da kaže da se društva bez vertikalne i horizontalne stratifikaije - a naše je upravo takvo - ubrzano raspadaju, a da preterivanje u jednakosti stvara apsurdne situacije. Ambijent u kome ne postoje nikakvi kriterijumi, osim dubine uvučenosti u moćno dupe (svih boja), širom otvara vrata javnog i političkog života legonu nesposobnih, neodučenih, priučenih i, na kraju, gradskih oriđinala.

Mlađi ne pamte (jedva da i ja pamtim) nastavljače svetlih tradicija Ludog Naste - da pomenem samo neke, Acu Foru, Žiku Pompeja, Pukovnika - gospodu gradske oriđinale koji su bili omiljeni, u izvesnom smislu čak i poštovani, ali koji su znali svoje mesto u društvenom životu Beograda. Nije, recimo, bilo zamislivo da se Aca Fora pojavi u društvu beogradskog gradonačelnka, Aca to uostalom ne bi ni želeo. Rekao bi: nije on moje društvo.

Nakon 35 godina vraćanja tradiciji došli smo do toga da dva eminentna gradska oriđinala Simo Spasić i Milomir Brkić - od kojih nijedan ne može prismrditi onim drevnim - postanu prvorazredne javne i političke ličnosti koje pune stupce novina i ekrane televizora jedva nešto manje od lidera ovdašnjih partija. Samo Vučiću ne mogu prismrdeti.

I ne samo da su postali političke ličnosti, Simo i Brkić su postali i tzv. opinion makeri. Nema dnevnika N jedinice u kome - samo ako se Simo udostoji javnog nastupa - nećete videti iscrpnu reportažu o Spasićevim psihodeličnim satanizacijama opozicije, kao što nema režimskog televizora koji neće - samo ako se Brkiću navije qwrz - pustiti višeminutnu reportažu o Brkićevim pozivima na ubistvo, koje režimske žutare pripišu opoziciji.

Istini za volju, Simo i Brkić se ne pojavljuju na svečanim akademijama, dodelama odlikovanja i državotvornim krkanlucima, ali to je samo zato što - i Simo i Brkić poput drevnih oriđinala - misle da to nije njihovo društvo.