Kada se oči u oči vide najviši ili visoki zvaničnici glavnih svetskih sila, onda se pouzdano može reći da je reč o sastancima koji su se pripremali mesecima i čije će se posledice videti opet tek za koji mesec. Jedan od takvih sastanaka je prošlonedeljni između kineskog predsednika Si Ðinpinga i američkog državnog sekretara Entonija Blinkena.

Sve ono što mu je prethodilo svedoči da u strateškim stvarima sve ide lagano i postepeno i da se svaki korak pažljivo planira. Naime, taj sastanak je trebalo da bude održan u februaru, ali je onda izbila (moža i ne sasvim slučajno) „afera“ sa kineskim „špijunskim“ balonom, koji je nadletao područje Severne Amerike i koji je konačno „prizemljen“ američkim projektilom. Nakon toga su ionako poslednjih godina slabi i krhki američko-kineski odnosi pali na najniži nivo u istoriji, što se videlo nedavno, kada je kineski ministar odbrane odbio sastanak sa svojim američkim parnjakom na marginama bezbednosnog foruma u Singapuru. Veoma je nezgodno kada vojske dveju supersila nemaju komunikaciju na visokom nivou, jer se onda stvara prostor za pogrešne procene obeju strana, iz čega očas posla može nastati neki „slučajan“ incident. Kao u kolima kada vam se upali crvena lampica da se pregrejao motor, tako su se nakon poruke poslate preko neviđanja ministara odbrane u Singapuru popalile lampice kod stratega najvišeg ranga da je potrebno nešto učiniti da bi se izbegao dalji hod ka sudaru. U međuvremenu se oglasio Kisindžer, koji je, kao neki mudri „strateški pradeda“ svima, upozorio da Amerika i Kina imaju još pet do 10 godina da „srede“ svoje odnose ili je pred nama nešto bez presedana, nikad do sada viđeno u ljudskoj istoriji.

Onda su se po svetu razleteli i Kisindžerovi strateški „unuci“, pa je tako šef CIA Vilijam Berns inkognito posetio Kinu, a savetnik za nacionalnu bezbednost (jedan od najinteligentnijih posle Kisindžera) Džejk Saliven se sastao u Beču sa glavnim kineskim diplomatom Vang Jijem, te su oba susreta bila u funkciji pripremanja sastanka Blinkena i Ðinpinga i posledično Bajdena i Ðinpinga, pri čemu bi prvi (već održani) sastanak trebalo da bude uvod u drugi, za koji će se tek videti da li će se održati i koji će biti prvi lakmus papir uspešnosti upravo održanog sastanka.

Ali ne biva u strateškim stvarima da je dovoljno samo mahnuti, popiti kafu i da će se onda stvari posložiti same od sebe. Da bi došao do Si Ðinpinga, Blinken je u Pekingu morao da prođe nekoliko špalira, pa je tako sastančio sa kineskim ministrom spoljnih poslova Ćin Gangom sedam i po sati, da bi onda sastančio tri sata sa pomenutim glavnim diplomatom (po rangu iznad ministra spoljnih poslova) Vang Jijem, te se 45 minuta do pred sastanak sa Si Ðinpingom nije uopšte ni znalo da će se taj sastanak održati.

Konačno, sastanak između Si Ðinpinga i Blinkena je trajao samo 35 minuta, jer je prethodno sve bilo pripremljeno da nije ni trebalo duže, te je samo trebalo potvrditi prethodno postavljene teze na najvišem nivou. Kao što smo rekli na početku članka, trebaće meseci da se jasnije sagledaju dometi ovog sastanka, a lakmus papir će biti eventualno direktno viđanje Si Ðinpinga i Bajdena, npr. na samitu G20 na jesen u Indiji.

Ne valja brzo suditi o strateškim događajima najvišeg ranga kao što je ovaj sastanak na vrhu sveta ili „vrenje“ u Rusiji pre par dana, iako se mnogi uvek iznova zalete da sude po principu „što je babi milo to joj se i snilo“, završavajući uvek iznova u strateškoj plićini.