Rekao bi čovek sve fini ljudi, roditeljima govore „vi“, koriste zubni konac, i u krevetu ne izvode egzibicije, nego im je misionarska poza zakon... Kad oni jedu živo meso, reže, čisti vaspitno zapušteni pitbulovi na dve noge! Horor u Srbiji među šljivama!

Mislimo, dabome, na to kako su na oslobađanje tri kosovska policajca reagovali neki pripadnici nekadašnje građanske opozicije, branioci evropskih vrednosti, i kako su se već sve hvalili i kitili...

Zaplet znate: tri Kurtijeva uniformisana i naoružana policajca prešla su administrativnu liniju i ušla na područje centralne Srbije, gde su ih naši uhapsili. U pritvoru su imali humani tretman, omogućena im je poseta članova porodice, a jedan od njih je dobio sve lekove koje inače koristi. Posle istrage koja je utvrdila činjenice, sudija u Kraljevu odlučio je da se u daljem postupku brane sa slobode.

Naravno da je ovaj slučaj, osim pravne, imao i političku dimenziju: Srbija se ponela kao uređena država koja aktivno doprinosi stabilnosti i miru u regionu, za razliku od takozvane države Kosovo, koja u svojim kazamatima drži uhapšene Srbe protivno zakonu, ne obaveštavajući pravovremeno njihove porodice ni branioce gde su i izlažući ih brutalnoj fizičkoj torturi.

Objektivni posmatrači iz sveta, političari i novinari, istakli su ove činjenice i odali priznanje našoj državi. A šta smo imali u Srbiji?

Provalu nezadovoljstva zbog oslobađanja policajaca!

Alisa Kockar, portparolka Demokratske stranke, ocenila je da puštanje policajaca iz pritvora „dokaz da država ne postoji“, Savo Manojlović da „predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponižava državu“, dok je Zdravko Ponoš, zvani „srce moje“, konstatovao da je „Vučić odmah uradio ono što je od njega traženo“ i da je „ispao gubitnik“. Sve ovo, naravno, moglo se pročitati u novinama Dragana Šolaka i čuti na njegovim televizijama. Ali i među njima je bilo razlike: neki su samo prenosili izjave, a neki su iskoristili priliku da se istaknu originalnim doprinosom.

Tako je Danas preko cele naslovne strane razvukao naslov „Vučić popustio pred EU, SAD i Kurtijem?“, čime su članovi redakcije ovog lista, koje ugledni novinar i muzičar Ljubomir Živkov u „Peščaniku“ naziva „dražinovcima“, prvi put u svojoj istoriji „popuštanje“ Vašingtonu i Briselu označili kao nešto negativno, a delom o Kurtiju se stavili na listu podlaca godine. Inače, da objasnimo da su dražinovci bili oni četnici koje je narod još nazivao kokošarima, jajarama i gibaničarima...

Otkud ovoliko krvožednosti među pristojnim ljudima? Hoće li Lutovac i Kockareva lično ići da nahvataju još nekog taoca? Da li Savo Manojlović žali što mu se nije ukazala prilika da lično „ispita“ uhapšene i vrati ponos Srbiji? Misli li Zdravko Ponoš da se pobednička politika vodi tako što ćemo Kurtiju zapretiti sreljanjem policajaca?

Naravno da je odgovor „ne“.

Svi oni samo vode politiku onako kako jedino znaju - kontrirajući zvaničnoj politici Srbije svuda i uvek. Srbija se zalaže za predaju oružja, oni kažu da se krši Ustav, premda su za smanjenje nasilja. Srbija se zalaže za rešenje problema KiM, oni su protiv, iako su bili za to. Srbija hoće izbore - oni neće, mada su ih tražili. Jedino što hoće to je vlast - ali Srbija ih neće.

N. N.