Red je da novu radnu nedelju započnemo mračnim temama. Još jednom pročitah intervju Borisa Budena iz pretprošlog broja nedeljnika Nedeljnik i pomislih da bi bilo dušekorisno za srpsku istoriju i život rečeni intervju štampati kao brošuru i besplatno ga podeliti ovdašnjim političkim personama dramatis (svih boja).

Pre štampanja bi, predostrožnosti radi, iz Budenovih preciznih uvida i analiza uzroka „bede malih istočnoevropskih naroda“ (Ištvan Bibo) valjalo izbaciti delove u kojima Buden kao rešenje nagomilanih lokalnih i svetskih problema preporučuje - revoluciju. Šta da se radi, što reko Černiševski. Za filozofe levice, listom šezdesetosmaše - među kojima ima blistavih umova - „revolucija“ je isto ono što je za filozofe „srpskog stanovišta“ - koji su listom tutumraci i smorovi - „Kosovo“, što će u prevodu reći: jalovo čekanje sile koja dolazi niotkuda i rešava stvar.

Avaj, vreme revolucija je definitivno isteklo, a neki bi cinik rekao da se i vreme kao takvo bliži isticanju. Uobičajilo se, naime, smatrati da su prostor i vreme neiscrpan resurs, da su oduvek tu i da će zauvek biti tu, a ako i ne baš zauvek, a ono bar još 500 godina, koliko je blaženopočivši Irinej postavio Bogu kao ultimatum da „nam vrati naše Kosovo“.

To, međutim, uopšte nije slučaj. Arhitekta i teoretičar tehnologija Pol Virilio je svojevremeno pisao da i realnost ima rok trajanja i da ga upravo napredne tehnologije drastično skraćuju. Priča je em duga, em komplikovana, a u skraćenoj formi kaže sledeće: svaki tehnološki izum - koji belosvetska sirotinja raja oduševljeno prihvata - istovremeno je i izum neke dotad nepoznate katastrofe. Dok nije bilo železnice, nije bilo železničkih nesreća, dok nije bilo automobila i aviona, nije bilo avionskih i saobraćajnih nesreća. I tako dalje.

Sve te nesreće - iliti akcidenti, kako ih zovu Virilio i srpski novindžiluk - događaju se unutar svetske realnosti i istovremeno je „potkopavaju“. Nemojte misliti da je Pol Virilio bio ostareli hipik iz Manježa i da je propovedao „povratak prirodi, čistim energijama“ (cinik bi dodao i „neukaljanim licima“). Uopšte ne. Daleko od toga. Jeste on predvideo da će umnožavanje katastrofa jednoga dana prepuniti čašu i izazvati katastrofu realnosti, ali on u toj katastrofi nije video ništa loše i priželjkivao je da doživi kolaps realnosti, a da nije pušio i jeo crveno meso, možda bi je i doživeo - kako stvari stoje nije daleko - ali je umro pre dve-tri godine.

I Hajdeger je neposredno posle Drugog svetskog rata pisao o tehnici kao oruđu nevidljive sile pustošenja, čiji su ratovi posledice, a ne uzroci. Kao što vidimo - iako se pravimo da ne vidimo - nevidljiva sila opustošenja se širi sa ukrajinskog ratišta i zasenjuje eksponencijalni porast mikrokatastrofa - nereda, ubistava i meteža - koje će se jednog dana spojiti u jednu veliku katastrofu. Koja, što reko film Aleksandra Popovića, neće biti nikakva šteta.