FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KULTURA ZATVORA

Mislim na kulturu oba zatvora. I na mardelj i na opstipaciju, s kojom se suočava svako ko dobrovoljno ili po službenoj dužnosti - slučaj moje neznatnosti - uranja u bezdane dubine septičke jame „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“, a. k. a. Politike, alias Rotopalanke.

U mnoštvu produkata mentalnih opstipacija, razasutih po inkriminisanom članku, možete pročitati i sledeće: „Od aprila, jednom ili dva puta nedeljno, Ulemek pohađa i specijalizovani opšti kognitivno-bihejvioralni program u cilju dodatne psihosocijalne podrške. Završio je obuku za primenu osnovnih likovnih tehnika i omogućeno mu je pohađanje likovne sekcije, po želji svakodnevno.“

Da li se to i Politika uključila u akciju za prevremeno puštanje Ulemeka iz mardelja, koju su odavno pokrenuli psihidelični televizori (PIB-ovi poznati redakciji) i da li ima istine u tvitu obično dobro obaveštenog izvora Dane Drašković, koji kaže, citiram: „Danas je opet potreban Legija i njegove ‘crvene beretke’ za nove ratne pohode u najavi i otuda priča o njemu, o pravima i ljubavnim mu jadima, kako bi se zataškala javna tajna da je on već dve godine, kažu neki udbaši, slobodan, pušten da priprema nove kosovske bitke.“

Ako je akcija u toku, onda se i ja pridružujem. Legiju vaistinu treba osloboditi - mislim da je dovoljno odležao i da, kao Milošević, robija umesto pravog krivca - ali pod uslovom da pre otpuštanja iz mardelja ispriča sve o političkoj pozadini - da ne kažem baš guzici - koja ga je navratila da organizuje državni udar - naravno, uz pristojnu naknadu - i koja je post festum Legijom obrisala samu sebe posle vasionskog sranja koje je napravila. Znate na koju guzicu mislim, da se ne ponavljam.

Zašto je Legija pristao da robija umesto glavnog političkog pozadinca, mogli bi - mada neki više ne bi mogli - da kažu članovi odbora za svečani doček odbeglog Legije u sastavu Bulatović, Glavonja Tijanić, Jočić - dakle glavni zanosači Koštuničinih muda - koji su, mimo slova zakona koje je nalagalo da se Legija momentalno prebaci u CZ, proveli dva-tri sata u srdačnom i prijateljskom razgovoru. Pretpostavljam da su tom zgodom postigli „visok stepen međusobnog razumevanja“.

Nije to dobro odjeknulo čak ni u zombifikovanoj srpskoj javnosti, pa su složna braća i za to našla rešenje. CZ, rekli su, ne radi noću. Prošlo, valjda, radno vreme, šta li.