FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KRALJ JE UMRO

U pretprošlu nedelju je umro, u prošli petak je na Jevrejskom groblju sahranjen veliki pisac David Albahari. Naše prijateljstvo - koje bi u septembru napunilo četrdeset godina - počelo je pričom, nisam video bolji način da ga sa ovog sveta ispratim nego pričom.

Albahari je, dakle, umro, ali ne pre nego što je u romanu „Pogovor“ - koji počinje rečenicom „Kralj je umro“ - napisao pogovor za svoj život - stilski besprekornu retrospektivu toposa, poetika i stilova kojima je probio magistralu u bespuću srpskog jezika, da bi u trenutku kritične temporalnosti projurio kroz sjen smrtni, odvezao se u nepoznatom pravcu i izašao iz igre, kao Mendosa u priči „Papa“.

Mora da je smrt bila nezadovoljna polovično obavljenim poslom, mišljah čuvši da je Albahari umro. Davno sam - u sporom vozu, na putovanju na književni festival u Sofiju - shvatio da je Albahari uvek korak ispred svega. Zašto bi smrt bila izuzetak?

Pretpostavljam (laskam si) da je Albahari - kad bi razmišljao o smrti i danu posle smrti - mislio: „Neka nad mojim grobom govori Basara; on se razume u smrt. Osim toga, biće kratak, sažet, izgovoriće nekoliko rečenica, a onda će me - kipteći od zavisti što se nikada nije vinuo do stilskog savršenstva moje priče ‘Papa’ - triput kucnuti malim čekićem u čelo i triput reći: ‘Albahari, mrtav si’, kao camerlengo Mendosa papi. Znaću ja to, ali ipak treba da bude rečeno“, nagađam da je tako mislio Albahari.

Ja sam pak, kad god bih mislio o smrti - i neizbežnoj sahrani koja je stoput gora od smrti - ovako mislio: ako umrem prvi - a šanse su dugo bile na mojoj strani - neka govori Albahari. Znaće on da se nema šta reći, ali to samo on može reći.

Bio je to prećutni dogovor. Uostalom, Albahari i ja smo decenijama bili u neprestanoj prećutnoj komunikaciji, koju ni smrt, upravo zato što je prećutana, ne može prekinuti. Produžiće se to u vekove vekova.

Čuvši da je Albahari umro, setih se da sam godine, čini mi se, 2006 - saznavši da je Albahari oboleo od parkinsonizma - sa „Deretinim“ urednikom Arbutinom raspravljao da li da promenimo naslov mog romana „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ da ne bismo povredili Albaharija.

Glupost, rekao je Arbutina, ne može se Albahari povrediti, sam si, uostalom, rekao da je Albahari uvek korak ispred.

Vreme je pokazalo da je to zaista bila velika glupost. Pokazalo se da je Albahari bio najmanje tri koraka ispred Parkinsonove bolesti. Nikada u istorijama bolesti Parkinsonova bolest nije se vinula do takvih visina kao u Albaharijevom slučaju i niko nije tako suptilno i precizno opisao simptome, tegobe (ali i prednosti) Parkinsonove bolesti kao Albahari u romanu „Danas je sreda“.

Sprečen da dođe na promociju romana „Danas je sreda“, Albahari je rekao uredniku: „Zovi Basaru, neka on govori, on se razume u Parkinsonovu bolest.“

Nikada, rekoh, Parkinsonova bolest nije doživela veći uspon nego u slučaju Albaharija i nikada veći pad, jer je - budući uvek tri koraka ispred - Albahari umro od nečeg drugog, nebitno od čega, umro je zato što je bio živ, ne zato što je bio bolestan.

Zichrono livracha David.