FAMOZNO SVETISLAV BASARA: PROBLEM VISINE
Lepo je rekao Srđa Popović: „Srbija nije u sukobu sa svetom, nego sa samom sobom.“ Budući da joj je nezgodno da to sebi prizna, Srbija stvar predstavlja tako kao da je u neprestanom sukobu sa svetom, kolektivnim zapadom, a naročito s komšilukom.
Srbija je, fakat, dobijala neke ratove, ali ih nije, kako je trabunjao Ćosić, gubila u miru, nego ih je gubila zato što nije u stanju da živi u miru sa samom sobom niti da se uzdigne iznad sopstvenih gubitničkih naracija, konfabulacija i halucinacija, koje su s vremenom očvrsle u neprobojni zid „kolektivnog mišljenja „ (pogledajte na Vikipediji šta to znači).
Pogledajte trenutnu srpsku histeričnu političku scenu i videli ste sve srpske histerične političke scene, od nastanka pa do, pretpostavljam, kraja sveta. Laganja, mašćenja, koškanja, prepičkavanja, podmetanja - začinjena povremenim ubistvima kraljeva, premijera, mogućih predsedničkih kandidata (Stambolić) i političkih protivnika (legion im je ime) - iz godine 2023. gotovo da se ne razlikuju od onih iz 1923. ili 1903, samo se menjaju imena persona dramatis.
Pomenuti Srđa Popović je smatrao - a ja sam saglasan s njim - da „glavni problem Srbije nije bio Milošević, nego srpsko društvo, biračko telo. Ono je to koje je izabralo Miloševića, uzdiglo Koštunicu, i to je ono isto biračko telo koje je i na ovim poslednjim izborima glasalo za jedan strašan program, ali, na sreću, to nije isti program koji oni koji su sada na vlasti sprovode“.
Kao što Srbija „spolja - svoje sukobe sa samom sobom predstavlja kao sukobe s komšilukom i svetom, tako „iznutra“ krivicu za sveopštu razvaljenost društva, institucija i anomiju pripisuje srpski tirjanima, koji, fakat, vode kolo i ubiraju profit, ali koji tu privilegiju često plaćaju glavom.
Ja u Famoznom često plajpičim Koštunicu i Tadića i optužujem ih da su zajebali stvar i vratili Srbiju na fabrička podešavanja, ali u toj stvari delimično grešim dušu. Deo odgovornosti, istina, pada i na njih, ali pazite sad: niti bi Koštunica mogao da uradi ono što je uradio da nije imao podršku 96% srpskog društva.
Nije tih 96% - Đinđić je imao samo 4% podrške - bilo protiv Đinđića i Evrope; bili su protiv perspektive da se Srbija uredi na radu, redu i vladavini prava i na ukidanju političkog sistema burazerskog pluralizma.
Tandem Tadić-Koštunica je mislio da se srpska fabrička podešavanja mogu sprovoditi na slavsko-građanski način, da je moguće spojiti tribalizam i demokratiju, ali su se zajebali u računu, iako nisu - kako sam doskora mislio - zajebali i nas ostale, jer smo plebiscitarno zaslužili sve što nas je snašlo.
Pomenuti tandem je možda „zvučao“ bolje i građanskije nego Visoko Mesto, ali je u mnogim stvarima radio gore - da pomenemo samo paljevine džamija i Beograda - a da zbog toga niko nije usprotestovao, a malo ko je uopšte podigla glas.
Da zaključim. Ovo što nikad ovako nije bilo je naš domet. Nije da nećemo bolje, naprosto ne možemo. Nemamo visinu.
VUČIĆ RAME UZ RAME SA SVETSKIM LIDERIMA: Predsednik na Samitu Evropske političke zajednice o ozbiljnim izazovima i sukobima sa kojima se suočava ceo svet (FOTO)