Urednici mrtvozorničke rubrike Rotopalanke - novina u kojima samo umrlice nisu masna laž, konfabulacija ili dubara - svake godine 19. avgusta svečano obeležavaju sahranu Aleksandra Rankovića. Ove godine su tekstom naslovljenim sa „Sahrana koja je probudila Srbiju“ svečano i radno proslavili jubilarnu, četrdesetu godišnjicu Rankovićeve sahrane.

Onaj naš Marsovac koji se već sprema da doleti u Beograd na doček Nove 2024. mogao bi reći: „Jebem ti zemlju koju bude sahrane“, ali šta zna Marsovac šta su srpske sahrane. Ali ako Marsovac ne zna, zna Rotopalankina novindžika, koja će, ako ovako nastavi, jednoga dana postati Apostolovski.

Tačno je da se, kako piše novindžika, na sahrani bilo okupilo 100.000 ljudi - gotovo pa kritična masa, tačno je da je u nepreglednoj pogrebnoj masi bilo i žestokih komunista - čvrstorukaša i ljutih nacionalista, dojučerašnjih komunista i slučajnih prolaznika, tačno je da je bilo komešanja, povika, zvižduka, kako je i red na sahranama.

Ali isto tako je tačno da su se do dana kad je umro Aleksandra Rankovića svi klonili kao gubavog! Od Brionskog plenuma, na kome je zglajzo - i posledično smenjen sa svih funkcija - pa do samrtnog časa, Ranković je bio najusamljeniji i najtiši čovek u Srbiji. Za razliku od znatno ranije zglajzalog Đilasa - koji se kurčio i posle zglajzavanja i zahvaljujući tom kurčenju stekao svetsku slavu, doduše po cenu dugogodišnje robije.

Takođe, za razliku od Đilasa, Ranković posle zglajzavanja nije postao „demokrata“, ostao je tvrdi komunista i zakleti Jugosloven, o čemu su mi iz takozvane prve ruke svedočili neki (u međuvremenu takođe pomrli) disidenti koji su imali muda da posećuju zglajzalog Leku.

Nacionalistički deo disidenata ga je posećivao u nameri da ga privuče na svoju stranu, drugi deo disidenata po zadatku, da bi ga isprovocirali, naveli da nešto lane protiv države i naroda, pa da to posle dojave tamo „gde treba“.

Dvojica najpoštenijih među Rankovićevim posetiocima, sada takođe pokojnici - imena i prezimena poznata redakciji - rekli su mi da su i nacionalisti i provokatori popušili qwrz: drug Marko, prekaljeni ilegalac, nije nasedao na dubare sitnih riba pljuckavica. Kurioziteta radi, pomenuću da sam, zahvaljujući spletu disidentskih okolnosti, došao u posed ćilibarske muštikle Aleksandra Rankovića, još mi se mota negde po stanu kao relikvija.

Ranković se posle Brionskog plenuma nijednom nije javno oglasio, a sve i da je hteo, ne bi se mogao oglasiti. Penzionerske dane je provodio pišući dnevnike, u kojima bi se moglo pronaći mnogo toga zanimljivog - da su dostupni javnosti. Izdavači bi se otimali o rukopis, bili bi ti dnevnici must read.

Ali nisu dostupni. Prekaljeni ilegalac je napravio kardinalnu grešku kad je dnevnike dao na čitanje Dobrici Ćosiću. Ranković je ubrzo potom umro, a kad je njegova udovica pokucala na Ćosićeva vrata i tražila da joj vrati dnevnike, otac nacije je rekao: „Ja ih izgubio.“ Za tačnost informacije garantujem.