BEZ RUKAVICA: A gde vam je narod?

Prva politička stranka u Srbiji osnovana je 1881. godine. U listu Samouprava 8. januara te godine objavljen je program, u kome se, između ostalog, zahtevaju promena Ustava, sloboda štampe, udruživanja, javnog okupljanja i političke akcije, zatim nezavisnost sudstva, reforma školstva...

Zato što se u danima kada deo opozicije pretvara Narodnu skupštinu u cirkusku šatru treba podsetiti da demokratija u Srbiji postoji mnogo duže od njenih današnjih aktera i da se ne treba pravdati onim poslovičnim vekovima pod Turcima i balkanskim mentalitetom, već jasno imenovati krivce za sunovrat parlamentarizma. Pošto je odgovornost na njima.

Takav je zakon u prirodi: rod na njivi, ponekad, bez vidljivog razloga, podbaci. Niz plodnih godina najednom se prekine i zasejano nikne kržljavo i neugledno. I s ljudima je isti slučaj - generacije političara s harizmom, upečatljivih i ubedljivih, smene bledunjavi i mutavi, nesmišljeni i nesnađeni, bez ideje i vizije i - što je najgore - nesvesni svojih mana i mesta koje im je sudbina odredila u istoriji.

Mislimo, dabome, na Ćutu, Zelenovića, Mariniku, onog Milivojevića... i društvo, koje smo mi na poslednjim izborima poslali u parlament da nas predstavljaju!

Jesmo li mogli da znamo šta od njih može da se očekuje?

Jesmo, i opravdanje za naš nemar ne postoji. Ne računaju se ni lekarske potvrde o privremenoj neuračunljivosti. Bilo je dovoljno da objektivno sagledamo realnu situaciju pa da shvatimo da nikakve promene od njih ne možemo da očekujemo.

Niko od njih nije ponikao iz prave stranke ili određenog i principima omeđenog političkog pokreta, iz partije koja ima program i glavni odbor i koja bar jednom godišnje drži kongres na kome se oni koji sprovode taj program podvrgavaju ne samo kontroli nego i kritici!

Ne, oni su samonikli, kao korov čije je seme neznano otkud naneo vetar. Uostalom, testirajte svoje prijatelje, pitajte ih da vam navedu pun naziv stranke kojoj pripadaju Ćuta i Zelenović, ili Biljana Stojković, i kako se zove nova partija Mikija Aleksića. I uostalom, o kakvim političkim principima i uverenjima nekog političara govorimo, ako je prošao kroz pet ili više partija?!

Vladika Nikolaj jednom je podviknuo Milanu Stojadinoviću: „Ako si demokrata, gde ti je narod?“

Mi ove možemo da pitamo: „Ako ste političari, gde vam je program?“

Nemaju!

Kod njih je sve stalo u negaciju onoga što radi vlast: „Nećemo auto-puteve i kovid bolnice jer je skupo, nećemo povećanje penzija i plata jer je malo, nećemo da se gradi u Beogradu jer nam je žao starih zgrada, nećemo spomenike jer ih nismo mi napravili, nećemo na Kosovu ono što vlast hoće, šta god da je to...“

I tako godinama.

Ironično je da će ih jedino što nije bila negacija, jedino što su odjednom poželeli da se desi - izbori, vratiti u bespuće istorijske zbilje, odakle ih je vetar i doneo.

Ali ne treba se radovati. Seme političkog amaterizma koje je ostalo za njima još dugo će klijati na ovoj našoj njivi zvanoj Srbija.

N. N.