FAMOZNO SVETISLAV BASARA: IVICA RATA
Kad god izbiju pičvajzi poput onomađašnjeg u Banjskoj, domaći i regionalni portali zapandrče paničarske naslove tipa „Srbija na ivici rata“ ili „Iskra koja će zapaliti Balkan“.
A šta ja mislim, da li je Srbija na ivici rata. Da. Ali to nije vest, kao što nije vest da je pas ujeo čoveka ili da je Sergej otišao s Milom na plažu zabranjenu za Mila. Srbija je uvek na ivici rata. Ali čak ni to nije vest. Strogo uzev, sve su zemlje uvek na ivici rata, ali Srbija je od osnivanja formatizovana kao država na ivici rata. Cinik bi rekao da se Srbija graniči s ratovima. Pisali smo ovde o tome iha-ha, nije to tema naše današnje kolumne.
Da mi razmotrimo hoće li biti rata. Sasvim je izvesno da će pre ili kasnije doći do rata, kao što je izvesno da će pre ili kasnije doći do zemljotresa. A Peter Sloterdajk je lepo objasnio kako izbija rat. Oružje se gomila i gomila i na kraju dođe do samozapaljenja.
Ali viđite sad vraga. Oružje se - i to u ogromnim količinama - gomila i u jednoj Švajcarskoj, recimo, tamo štaviše svi vojni obveznici drže kod kuće oružje i municiju, a opet nikada ne dođe do samozapaljenja. To je zato što je za samozapaljenje oružja potrebna zapaljiva atmosfera, koju napred pomenuti Sloterdajk definiše kao „nemogućnost demobilizacije“.
Nemogućnost demobilizacije je karakteristična za društva u kojima glavnu reč vode diletanti koji „mobilizaciju brkaju s pobedom“ (Špengler). E sad, kad unapred pobeđeni rat završi neminovnim porazom - a uvek tako završi jer ga vode diletanti - društva koja su sa oduševljenjem pojurila da se mobilišu zapadaju u tešku frustraciju, ne mire se s porazom, sa indignacijom odbijaju da se demobilišu i srljaju u sledeći poraz.
Sloterdajk je napred pomenutu matricu objasnio na primeru poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, frustriranosti Vajmarske reublike i potonjom opštom mobilizacijom - koja znamo kako je završila - ali šablon važi i za ostatak sveta.
Stvar se dodatno komplikuje kad dva društva sklona opštim mobilizacijama - u datom slučaju srpsko i kosovsko - dele granicu, za Srbiju lažnu, za Kosovare nedovoljno stvarnu. Dvostruka frustracija stvara dvostruko zapaljiviju atmosferu, a to što tamo oružje češće ne samoopaljuje može se zahvaliti samo prisustvu Kfora i Euleksa, koji igraju ulogu onog šumara iz vica koji rasteruje četnike i partizane.
Stepen frustracije i resantimana na obema stranama - i onoj lažnoj i onoj stvarnoj - toliki je da tu više ne može biti govora o nekakvom „pomirenju“ i „rešenju problema“. Sve kad bi bilo moguće da svi Srbi nestanu s Kosova, a da se Srbija bez pokrajine premesti u Skandinaviju ili - u slučaju srpskog vlažnog sna - da svi Albanci nestanu s Kosova, da se Albanija premesti na Iberijsko polustrvo, a da se srpska vojska na Kosovo vrati (na čelu s popadijom Crnogorčević), problem ostaje u vijekove vjekova. Jer problem i nije u teritorijama i etnijama, nego u psihologijama. A tu već pomažu samo post i molitva, zar ne, Porfirije.
PONOSAN SAM NA SRBIJU KOJU NIKO NE MOŽE DA ZAUSTAVI: Vučić se oglasio iz Zemun Polja - Dve firme htele da odustanu od radova zbog hajke, ali sam ih vratio!