Ruska invazija na Ukrajinu proizvela je negativne posledice po ekonomsku situaciju u svetu, koja i pre toga nije bila u idealnom stanju. Nestabilnosti na tržištu hrane i energenata, primetile su se ne samo u državama Trećeg sveta, već i na evropskom kontinentu. Jedan od najvećih doprinosa generalnom skoku cena dao je rast cene fosilnih goriva na tržištu Evrope, zbog već poznate evropske zavisnosti od Rusije i mera sankcija.

Evropski embargo na rusku naftu koja dolazi iz tankera i sve nestabilniji uvoz gasa iz ove države, doprineo je do rasta cena i generalnog pesimizma kada se radi o tržištu fosilnih goriva. Potencijalno veće proizvodno ograničenje naftne proizvodnje i izvoza od strane Saudijske Arabije, može pogoršati krizu, koja je nakon prethodne zime doživela jedan vid stabilizacije.

Iz tog razloga, evropske države kao mahom neto uvoznici energenata validno su razmatrale svoje alternative i načine kako da steknu nezavisnost u važnoj sferi. Teško je očekivati ekonomski razvoj bez stabilnog snabdevanjima energentima po povoljnoj ceni, a Evropska unija ih nema dovoljno. Brisel je zbog toga svoj fokus usmerio ka zelenoj tranziciji i oslanjanju na obnovljive izvore kao sve važniji udeo u energetskom miksu i način da u energetskoj sferi EU stekne sve veću suverenost. Taj niz koraka se vidi kroz veliki program Evropskog zelenog dogovora, koji uključuje cilj smanjenja štetnih emisija za preko 50%, uključujući veću upotrebu vetrogeneratora, solarnih panela, povećanja energetske efikasnosti, rapidnog povećanja upotrebe vozila na električni pogon, kao i gradnje nove zelene infrastrukture.

Ipak, koliko god ovaj put zelenih reformi vodio do smanjenja zavisnosti od Rusije na dugi rok, on u nekom kraćem roku vodi do drugog vida zavisnosti. Ta zavisnost meri se u zavisnosti od Kine, a sve lošiji odnosi između Zapada i Kine dovode do dodatne komplikacije u rešavanju evropskih energetskih problema. Zavisnost Evropske unije od Kine zbog zelene tranzicije javiće se najvećim delom zbog trenutne kineske dominacije u proizvodnji skoro svih potrebnih elemenata za ovaj proces. Velika dodatna evropska potražnja za ovim elementima, dovešće i do dodatnog intenziviranja razmene između dve ekonomije u kratkom roku. Iz tog razloga Evropska unija je u martu ove godine donela novi zakon o kritičnim sirovinama koji bi trebalo da smanji zavisnost od Kine do 2030, te na taj način i smanji rizike koji mogu proizići iz takve zavisnosti.

Globalni lanci snabdevanja čistim tehnologijama u velikoj meri oslanjaju se samo na nekoliko zemalja. Kina isporučuje 60% retkih zemljanih elemenata, a prerađuje čak 90% njih prema Međunarodnoj agenciji za energiju. Uz to, ona obrađuje i 60-70% litijuma i kobalta, koji su potrebni u ogromnim količinama za pravljenje električnih baterija. Kada se radi o solarnim panelima, čak 80% elemenata za ove potrebe unutar Evropske unije trenutno se uvozi iz Kine i nema tendenciju pada. Međunarodne procene su da bi globalno bilo potrebno još nekoliko stotina milijardi dolara novih investicija svake godine da bi se dostiglo dovoljno snabdevanje tržišta svim potrebnim elementima za postavljene ciljeve zelene tranzicije do 2050. Uprkos dominaciji Kine na sadašnjem tržištu, to ostavlja prostora da se svetski lanci i diversifikiju kroz buduće investicije, gde i Evropska unija vidi priliku za sebe. Iz tog razloga, Evropska unija cilja da novim planom do 2030. bar 10% godišnje proizvodnje kritičnih sirovina obezbedi rudarenjem na svojoj teritoriji, da poveća procenat godišnje hemijske obrade ti sirovina u EU na 40%, a reciklaže na 15%.

Sve zemlje članice su obavezane da sprovedu sopstvena geološka istraživanja i mapiranja potencijalnih novih rudnih nalazišta, sa relevantnim nacionalnim programom koji bi trebalo da se usvoji u roku od godinu dana. Sama procedura za rudarenje ovih ključnih sirovina se takođe efektivno redukuje na maksimalno čekanje na dozvolu do 24 meseca. Deo strategije koji EU hoće da reprodukuje je način kako je Japan uspešno diversifikovao svoje izvore minerala za potrebe industrije električnih vozila. Ova država je smanjila svoju zavisnost od kineskih retkih minerala sa čak 90% na ispod 60%, pomoću nove proizvodnje minerala u Australiji, novih postrojenja za obradu u Maleziji, kao i uz pomoć novih proizvodnih pogona u Tajlandu i Vijetnamu. Unija je sa druge strane mnogo veće tržište, sa većim industrijskim kapacitetima i potražnjom, te je i sam proces kompleksniji.

Veliku barijeru efikasnijem smanjenju rizika kroz ovaj vid povezanosti sa Kinom je svakako kineska cenovna konkurentnost, ali i ogromni američki program subvencija izglasan prethodne godine u Kongresu. Evropske države potencijal vide u povezivanju sa najbližim komšilukom u ovoj oblasti, ali i posvećivanju značajne pažnje nordijskim državama unutar i van EU, koje imaju ogromne rudarske potencijale, a koji su tek ograničeno upotrebljeni. Finska je izuzetak, jer trenutno poseduje oko 10% svetskih kapaciteta obrade kobalta, što je ipak tek jedna šestina kineskih kapaciteta. Svakako, EU ne planira da izlaskom iz zavisnosti od nafte i gasa iz Rusije stekne novu zavisnost, bar ne dugoročno. Evropska zelena tranzicija biće komplikovan proces ne samo zbog komplikovane procedure smanjenja štetnih emisija gasova, već i zbog velikih rizika koje nosi visoka zavisnost od jedne države, Kine, sa kojom politički odnosi ubrzano nazaduju.

Zbog toga je važno pratiti naredne političke korake Brisela u ovoj oblasti, jer oni neće imati posledice samo na evropski kontinent, nego i na sve države koje poseduju ili mogu posedovati neku važnu komponentu za ekološki zaokret Evrope. To je slučaj sa Srbijom koja od ključnih sirovina poseduje bakar i litijum, a govorilo se i o niklu. Kao takva država, gotovo izvesno će biti pod pod sve većom pažnjom i Evropske unije i ostalih aktera zainteresovanih za ovo polje ekonomije kao što su Kina i SAD. Takav proces se trenutno dešava u susednoj Mađarskoj sa povećanom pažnjom svetskih sila oko autoindustrije ove države i kapaciteta za proizvodnju baterija za električna vozila.

Dimitrije Milić