FAMOZNO SVETISLAV BASARA: POSLE EBENJE NEMA KAJANJE
Ovojesenje predizborne radnje na krv i nož zavađenih (jebenih) stranaka (svih boja) kao jaje jajetu liče na prethodne predizbornosti, što će reći da su nemaštovite, neduhovite, jednom rečju dosadne ko proliv. Majke srpske propagande (svih stranka i boja) daleko su od, recimo, makedonskih, koje su majstorski „osmislile“ efektan predizborni spot. Kratak opis spota. Budi se neko devojče, očigledno mamurno, ugleda pored sebe nepoznato momče, skoči ko opareno, drekne: „Koj si, be, ti, otkud ti ovde“, a momče, takođe mamurno, zboruva: „Ti si me lično sinoć izabrala, posle ebenje nema kajanje.“
Osim što je duhovit, spot je i ubitačno tačan. Tako to ide u višepartijskim sistemima: izabereš stranku, pa ako se (za)jebeš, ništa ti ne vredi da se kaješ do sledećih izbora.
Napred rečeno ne znači da ebenje nije tema i u Srbiji. U tom su smislu majke opozicione predizborne invencije po ko zna koji put pustile u opticaj spin da Visoko Mesto nije sin svog oca, nego mog dobrog poznanika, novinara Fahrija Muslijua, kome toplo preporučujem da uradi DNK test i tako spreči buduća predizborna šikaniranja po srbskim žutarama.
Cincarsko-kalburski spin je smišljen sa sumašedšom idejom da u glavama širokih narodnih masa pokrene sledeći kolektivni tok misli: aha, taj veliki Srbin, taj zakleti branitelj Kosova, u stvari je 50 odsto Šiptar, krv nije voda, nećemo više glasati za njega.
Visokom Mestu je lako zato što njegovoj propagandnoj mašineriji zdušno pomaže opoziciona propagandna mašinerija, i to u tolikoj meri i toliko udarnički da se u meni ponovo bude stare teorijskozavereničke sumnje da je sve to deo nekog dogovora. Kako drugačije objasniti odluku United medije da tokom kampanje zabrani emitovanje plaćenih stranačkih spotova. Ta je odluka - predvidivo i tipično za United mediju - opravdana visokoetičkim motivima, ali je u suštini isti qwrz kao i onomađašnje „zamračenje“ kad se protiv supremacije državnih i paradržavnih programa televizor N1 borio prekidom emitovanja svojih.
Slična je sudbina - dakle fijasko - i celovečernjeg dokumentarnog filma, jebitačno naslovljenog „Ja, Aleksandar, državni gambit“, koji nisam gledao - mada sam dolazio u iskušenje da se najedem gljiva ludara i da ga pogledam - ali za koji osnovano sumnjam da je potpuri Visokih govorancija, obraćanja, otvaranja auto-puteva i drugih poslova i dana.
Ako je ideja filma da Vučićevim pristalicama otkriju mračnu istinu o Vučiću i da ih presaldume, to je budalaština. Em niko od pristalica - osim onih zaduženih za kontrapropagandu - neće pogledati taj uradak, em što se, sve da ga pogledaju tri put zaredom, ništa ne bi promenilo, jer su svi sve iz filma videli uživo i u svemu tome im ništa nije smetalo.
Ako je pak ideja da „Gambit“ pogledaju pristalice opozicije - i oni su to sve videli - i to više puta, najpre lajv, potom u N jediničinim dnevnicima i specijalnim emisijama - i sve im je to smetalo, ali zahvaljujući tupoumnosti opozicije nisu ništa mogli da urade osim da se kaju, bez ebanje.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega