ALEKSANDRA JERKOV: Za koga ćemo glasati?

Istina je da ova epizoda pokazuje mnogo više od pukog razgovora s pomalo zbunjenim predstavnicima građana. Ona zapravo ilustruje na koji način oni vide svoju ulogu u političkom sistemu i na koji način posmatraju svoju funkciju, ali i kako shvataju koga zapravo oni predstavljaju. Sama činjenica da niko od njih nije smatrao da treba da odgovori da je iz određenog grada, nego da im je prva reakcija na pitanje odakle su bila da odgovore iz koje su stranke, jasno govori da oni veruju da u Skupštini predstavljaju svoje stranke, a ne građane, svoje sugrađane, ili makar svoje birače.

Ovo nije problem jedne vlasti ili jedne vlade. Ovo je problem koji se javlja u svim slabim demokratijama sa institucijama koje su uvek izložene pritiscima, posebno u onima koje, poput Srbije, imaju proporcionalni izborni sistem sa zaključanim listama. U čemu je zapravo problem sa ovim sistemom? Kada je pre više od deset godina Evropska unija zatražila od Srbije da ukine blanko ostavke, institut utemeljen u Ustavu Srbije koji je omogućavao političkim strankama da u nekakvoj fioci, naravno u stranci, drže potpisane ostavke svih narodnih poslanika i da ih aktiviraju bez njihovog znanja i saglasnosti u svakom momentu, posebno onda kada poslanici pokazuju znake neposlušnosti, politička nomenklatura u Srbiji se dosetila novog načina da poslanike drži pod kontrolom. Umesto da učini ono što je od nje traženo, da građani znaju za koga glasaju i personalizuje proporcionalni sistem ili uvede bilo koju varijantu većinskog sistema, vlada je tada predložila zaključane liste - princip po kom se poslanici u Skupštinu biraju onim redosledom po kom se nalaze na listi - što je građanima omogućilo da vide ko će biti poslanici, ali im je oduzelo bilo kakvu mogućnost da o tome odlučuju. Dakle, opet stranke biraju, a ne građani. U stvarnosti, zaključane liste su zamenile blanko ostavke. Dok je ranije nekakav partijski šef mogao neposlušnog poslanika da disciplinuje tako što će odmah aktivirati njegovu ostavku, sada to ne može da uradi odmah, ali može da ga na sledećim izborima stavi na dno liste i na taj način ga ukloni iz Skupštine. Budući da to da li će neko biti izabran ili ne nema nikakve veze s građanima i da zavisi isključivo od toga da li će ga postaviti stranka, jednom izabranom poslaniku jedina briga na svetu je da ne završi na 239. mestu na narednim izborima, odnosno, da se ne zameri nekome kome ne treba u stranci. A građani nisu toliko ni važni jer se o tome ko će ih predstavljati, uostalom, ništa i ne pitaju.