FAMOZNO SVETISLAV BASARA: NORMALNO I PRISTOJNO
Pre nego što pređemo na „meritum“ naše današnje kolumne, sledi pitanje: šta mislite, koliko se može naći muškaraca i žena koji će javno reći: ja sam nepristojan i nenormalan? To u redovnim okolnostima najverovatnije niko neće izjaviti.
Ali, ako stvar postavimo drugačije, pa raspišemo konkurs - svakom ko do dana tog i tog na adresu tu i tu priloži potpisanu izjavu, overenu kod notara, da je nepristojan i nenormalan, sledi nagrada od 1.500 evra - budite sigurni da će se javiti hiljade i hiljade (relativno) pristojnih i (manje-više) normalnih ljudi.
Pisac hoće da kaže da „pristojno“ i „normalno“ umnogome zavise od ekonomske isplativosti „pristojnosti“ i „normalnosti“; promislite malčice o tome. Na (privremenu) sreću, napred pomenuti konkurs još nije raspisan. Utuvite: pristojnost i normalnost nisu politički pojmovi. Naglašavam da mi nije namera da „pristojan i normalan svet“ odvraćam od namere da svoj glas poveri Mikiju Aleksiću - daleko od toga, spomenarski rečeno, „želim“ mu svaki glas koji dobije, ni jedan manje, ni jedan više - namera mi je da unesem malčice svetla u basnoslovnu pojmovnu i terminološku zbrku koja je glavni uzrok ovdašnje nepristojnosti i nenormalnosti.
Ako ostavimo po strani „brigu o ustavnom poretku i odbrani i zaštiti“, politika je pre svega unutrašnja borba oko preraspodele dobara, tj. para. U poslednjih 200 godina u uređenijem delu sveta na jednoj strani imamo političke partije superhikovskog tipa, koje otimaju od sirotinje, daju bogatašima i uzimaju proviziju - te su po pravilu na desnici - a na drugoj pak strani imamo partije dobričina - te su po pravilu na levici - koje otimaju bogatima, daju sirotinji i koje takođe uzimaju proviziju.
Ako bi Srbija htela da postane normalna zemlja - što joj izgleda ne pada na pamet - srbske političke stranke bi morale da se opredele: hoće li da budu desni Superhikovi ili leve dobričine, pa da tek onda onda ukrste koplja. Što, uz delimični izuzetak Visokog Carstvija, koje daje i levo i desno - doduše nekom „ferari“, nekom sendvič, ali jbg, takav je svet - uopšte nije slučaj.
U Srbiji se politička koplja lome oko psiholoških - ponekad, bogme i psihopatoloških - kategorija, zavetnosti, nedremanosti srpstva, patriotizma, autošovinizma, pristojnosti, nepristojnosti itd.
Ono što je u mojoj neznatnosti izazvalo žestok - i s vremenom sve žešći - skepticizam prema posttadićevskoj opoziciji je to što tokom ovih 11 godina nijednom nisam čuo nijednog opozicionara koji bi Visokom Principu narodne katch all države suprotstavio princip liberalno-demokratske države kao što je to svojevremeno uradio Đinđićev DS.
Budući da je 93% tadašnje pristojne i normalne Srbije - koja je, minus umrli, plus novostasali, i dan-danas „pristojna i normalna Srbija“ - bilo protiv Đinđićevih bolnih, ali korisnih reformi i nije htelo da proguta nijednu veliku žabu, sad je po kosmičkoj pravdi prinuđena da guta govna.
NA ISTOM ZADATKU Vučić ih uċutkao rezultatima, pa potegli ljubitelje stranih para CRTU da vređa! Vlast nazvali ološem i udaraju najniže - NA PREDSEDNIKOVOG SINA