Koliko još Palestinaca treba da bude ubijeno: 20.000, 40.000? U šta se pretvorilo pravo na samoodbranu kad pogine 50 izraelskih vojnika i više od 5.600 palestinske dece? Ako raseljavanje 1,7 miliona od ukupno 2,3 miliona stanovnika razorenog Pojasa Gaze nije etničko čišćenje, šta je?

Militantni pokret Hamas počinio je stravičnu grešku u pokušaju da aktuelizuje pomalo zaboravljeno palestinsko pitanje tako što je 7. oktobra na jugu Izraela masakrirao 1.200 nedužnih civila, a oko 240 uzeo kao taoce. Dva ratna zločina u jednom danu.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu uzvratio je nečuvenom silom, a njegov rat do „uništenja Hamasa“ pretvorio se u rat protiv drugih nedužnih civila: više od 13.000 do sada je ubijeno. Gde su ubijeni ili zarobljeni borci Hamasa? Kontinuirani ratni zločini tokom sedam nedelja vojnih operacija.

Čovek bez moralnog kompasa nema pravo da se poziva na moralnu superiornost dok blokadom isporuka hrane, goriva ili lekova izaziva humanitarnu krizu, bolesti i infekcije. Njegov blickrig uništava bolnice, škole, džamije, jasno obeležena kola hitne pomoći ili civile koje je pozvao da krenu na jug Pojasa Gaze da bi ih onda bombardovao. Izrael se posle najvećeg broja žrtava od Drugog svetskog rata vraća na vremena Holokausta, ali retki se pitaju zašto su osudili Palestince da ponavljaju sudbinu Jevreja.

Netanjahuova vlast je 1987. učestvovala u stvaranju Hamasa. Cilj je bio uništiti frakcije umerenih Palestinaca iz pokreta Fatah, a onda reći svetu da nemate partnera za mir. Tako već 16 godina. Premijer najdešnje vlade u izraelskoj istoriji odgovoran je što se podigao talas antisemitizma. On je taj koji regrutuje novu generaciju palestinskih terorista, onih koji nemaju šta da izgube.

Ukoliko Netanjahu želi da obezbedi sigurnost jevrejskom narodu, morao bi da prekine da oduzima palestinsku zemlju, da vrati oduzetu i obezbedi Palestincima nezavisnu državu. Morao bi da spreči aneksiju okupirane Zapadne obale, koju želi pola miliona religioznih jevrejskih fanatika koji su već naselili zemlju biblijskih naziva Judeja i Samarija.

Hamas je kriv što je varvarskim masakrom civila i uzimanjem talaca izazvao toliki bes Izraela. Kriv je jer je morao da zna kako će Izrael uzvratiti. Kriv je pošto se njegovi komandanti vešto kriju dok civili masovno stradaju. Ukoliko želi da sačuva palestinsku decu, Hamas bi morao Izraelu da prizna pravo na postojanje i odustane od oružane borbe. Morao bi da se pomiri s činjenicom da su vekovima Svetu zemlju, zvanu Palestina, naseljavala arapska plemena, beduini, Druzi, katolici, Jermeni, Samarićani i - Jevreji.

Dok god budu birali Netanjahua, koji Palestincima uskraćuje domovinu i kolektivno kažnjava čitav narod, izraelski Jevreji plaćaće cenu. Dok god Palestincima iz Gaze idol bude lider Hamasa Ismail Hanije, koji bi da Jevreje „protera u more“, Palestinci će plaćati cenu. Izbor je njihov.

Izrael je na putu nekakve vojne pobede u „Hamastanu“, mada se još nije suočio s pravim otporom jer borci militantne islamističke grupe izbegavaju direktne kontakte. Mreža tunela nije uništena, a kontrola zauzete teritorije doneće Izraelu nove žrtve. Komandanti Hamasa nisu pronađeni.

I dok procene kažu da će biti neophodno nekoliko meseci da se neutralizuje Hamas, politički časovnik otkucava brže od vojnog. Civilne žrtve uvećavaju nezadovoljstvo sveta. Izrael gubi globalnu bitku za javno mnenje. Svet je užasnut brutalnošću izraelskog udara. Kritičari govore čak i o genocidu.

Možda će Hamas biti desetkovan, ali želja Palestinaca za slobodom posle 56 godina okupacije sigurno neće. Da li je Hamasovo skretanje pažnje na najduži konflikt savremenog doba vredno desetine hiljada života? Da li je očekivana vojna pobeda Izraela vredna gubitka podrške sveta i porasta antisemitizma? Zato Hamas i Netanjahu deluju kao saveznici u nihilističkom konfliktu dva semitska naroda, o kome piše i Stari zavet. Nemam simpatije ni za Netanjahua ni za Hamas.