Prema broju kockarnica po glavi stanovnika, Srbija se nalazi na drugom mestu u Evropi. Zvanično ima 300.000 zavisnika, čak se i ovaj broj iz dana u dan povećava, a stvarna situacija je takva da je onih koji imaju problem sa ovim strašnim porokom mnogo više, ali nisu registrovani. Posebno zabrinjava činjenica da je među onima koji se leče najveći broj mladih od 18 do 25 godina, alarmantan je broj zavisnika koji imaju manje od 18 godina, dok najmlađa osoba na lečenju ima samo 12 godina. Stručnjaci kažu da se po intenzitetu ova zavisnost može porediti sa zavisnošću od teških droga, a njena specifičnost u odnosu na druge vrste zavisnosti je u tome što u mnogo većoj meri stradaju porodice koje često na sebe preuzimaju dugove, ostaju bez ičega, a nisu retki ni slučajevi da sami kockari, ali i drugi članovi porodice oduzmu sebi život zbog dugova, zelenaša, kamataša i bezizlazne situacije u koju su dospeli.

U Srbiji je kockanje zakonito. Kladionice su na svakom koraku, reklamiraju ih u svako doba i na svim televizijama naši najveći glumci, sportisti, pevači i druge javne ličnosti, i, uz napomenu vrlo vrlo sitnim slovima da je kockanje zabranjeno licima mlađim od 18 godina, nudi se neverovatna zarada, čak i bez ikakve mogućnosti gubitka, brza lova uz minimalna ulaganja. Iako ne smeju, kladionice se nalaze tik uz škole i vrtiće. Iako ne smeju, deca ulaze u te iste kladionice i izlaze iz njih po ceo dan. A zašto i ne bi, kada im to preporučuju ljudi koji su njihovi idoli, oni na koje se ugledaju, o čijim karijerama maštaju, oni čijim se uspesima raduju, oni kojima se dive. Neki, poput fudbalera, pozivaju ih i u prestižne škole fudbala, gde dobiju majice na kojima se nalazi logo kladionica i kockarnica, pa deca ne samo da su korisnici kladionica nego i njihovi promoteri, i sami ih reklamiraju gde god da krenu. Svi, dakle, reklamiraju ovaj porok koji je uništio živote, razorio porodice, upropastio detinjstva i brakove, mnoge koštao života. Kladionice ne samo da su pored škola nego i u školama. Direktori škola često s njima sklapaju ugovore prema kojima kladionice renoviraju školska igrališta, a zauzvrat na njih stave svoje reklame kojima „ukrašavaju“ dečja igrališta. Postavlja se pitanje, ukoliko mladi nisu ciljna grupa, kome su onda namenjene ove reklame na igralištima i po školskim dvorištima? U svoj zagrljaj ih je primila i ministarka zdravlja, koja, umesto da se protiv kocke bori isto kao i protiv svakog drugog poroka, poput narkomanije ili alkoholizma, prihvata novac kladionica, potpisuje s njima ugovor o partnerstvu i kocku, valjda, promoviše kao zdrav i poželjan način života.

Zamislimo na trenutak da Nikola Jokić, Rade Šerbedžija ili neko od fudbalera u prepodnevnom terminu s nacionalne televizije bezbrižno nasmejan preporučuje gledaocima da se drogiraju, ubeđujući ih da će biti na dobitku i da je to njihova šansa da promene život. Da li bismo, kao i sada s kladionicama, ćutali? Da li bismo rekli da je u redu jer se na tom nasmejanom pozivu negde u dnu ekrana nalazi i rečenica ispisana jedva vidljivim slovima - da je zabranjeno za lica mlađa od 18 godina? Da li bismo podržali i poziv na drogiranje, baš kao što se pravimo ludi pred činjenicom da zavisnost od kocke razara živote, uništava detinjstva, brakove i porodice, a da dugovi, kamate i zelenaši uvedu ljude u toliki očaj da odluče da okončaju svoj život? Ili nije toliko ni bitno, sve dok se pune republički budžet i privatni džepovi?