Među mnoštvom persona dramatis zalutalih u politiku, u politici se obreo - nagađam po preporuci VOA ili VBA - i generalisimus Zdravko Ponoš. Đeneral je sigurno vičan vojnim poslovima, ali poput svojih civilnih kolega s dužim političkim stažom, o politici nema pojma.

Jer da ga iole ima, ne bi rekao ono što je pre neki dan rekao, citiram: „Znali smo da se izbori kradu, ali smo se uzdali u izlaznost građana koja bi to pokrila.“ Ostavimo po strani što je znati za neko krivično delo, a ne prijaviti ga, takođe krivično delo ili čak saučesništvo, zapitajmo se: da li bi đeneral Ponoš dogurao dalje od podnarednika da je na hipotetičnom ispitu na Vojnoj akademiji ispitivaču rekao: „Moj puk čine neobučeni vojnici, naoružani kremenjačama za koje nemaju džebane, ali ću ipak napasti odlično obučenu i naoružanu neprijateljsku diviziju, jer se uzdam da će kolera pomoriti neprijateljsku vojsku; čuo sam glasine da kolera hara.“

Računati u izbornim poslovima na izlaznost građana - a pritom maltene ne mrdnuti dupetom da se izlaznost poveća - isto je što i uzdati se u ratu da će kolera pomoriti neprijatelja.

U politici kao i u ratu - koji su sličniji nego što izgleda - važi sledeće pravilo: možeš se (i to samo donekle) pouzdati u svoje znanje, resurse i ljude, sve ostalo je u maglovitom domenu nepredvidivosti i - još maglovitijem - domenu prevrtljive sreće. Računi bez krčamara i zajebi su neizbežni i u politici i u ratu, ali nije ni strategijski ni politički pametno telaliti da si napravio račun bez krčmara i da si se zajebo u računu.

Uzimajući u obzir nekompetentnost, bezidejnost i lenjost Đidove ekipe - obrnuto proporcionalne zinutosti guzica - držim da su izborni rezultati koje postižu izvanredni. I to uz minimum ulaganja. Većinu glasova koje na izborima (svih boja) upisuju na raboš Đido i ekipa ne dobijaju na konto neke suvisle politike, nego na konto opšteraširenog uverenja (zablude?) da su „bolji“ od - u velikom delu javnosti - omraženog Vučića.

Prelazimo na meritum. Banalno je, ali je (svuda osim u Srbiji) neupitno da je politika umeće mogućeg, što će reći da se politika mora zasnivati na proceni realnosti i mogućnosti.

Ali, jbg, kad se već ni Karavladeta Janković ne obazire na realnost, zašto bi to radili Đido i ekipa. Onim (retkima) koji se obaziru na realnost, realnost izgleda ovako: Vučić & Co su hiperorganizovani i hiperaktivni, Đido & Co su neorganizovani, neradnici i improvizatori.

Sama činjenica da je toj grupi ambicioznih građana usred izbora „pukao“ softver za brojanje glasova bila bi dovoljna da ih diskvalifikuje iz iole ozbiljne političke utakmice, a čudom se ne mogu načuditi kako (zašto) se niko od majki nenasilne invencije nije dosetio da se izvadi pričom da je lično Vučić ubacio virus u opozicioni server.

Ni smandrljana vađevina upriličavanjem protesta nije izvadila stvar. Već prve večeri čula su se neprijatna pitanja okupljenih građana: šta nameravate sa ovim protestima i imate li plan. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.