Ovih dana sam pisao o raznoraznim izbornim katastrofama, red je da napišem nešto i o katastrofi liste na kojoj je bila i moja neznatnost i katastrofama lista koje su drage mom političkom srcu - GDF, LDP (puter ne mešati s politikom) i LSV.

Sve tri liste skupa osvojile su nekih dvadesetak hiljada glasova, što jeste katastrofalno, ali mnogo više za Srbiju, nego za liste. Srbija to, naravno, tako ne vidi - i nikada neće videti - zato što je s vremenom razvila bolest zavisnosti od katastrofa i muljavina.

Da je bila u stanju da vidi - a imala je priliku na koju se posrala - mučne postizborne scene se ne bi zakonomerno ponavljale, nije preterano reči - vekovima. Obrni-okreni, Srbija se - sa izuzetkom dvadesetak hiljada glasova datih politikama personalizma, ličnih sloboda i inicijativa - plebiscitarno opredelila za populističke politike kolektivizma.

Tako da će u godinama koje slede srbski narod i senat moći da bira između populizma light (Đido & Co), populizma medium (Vučić & Co) i populizma strong (NADA, Boškić i Mica), a svaki sledeći izbori će se završavati ovako kako su se završili ovi nedavni. Ili gore. Bujrum, efendije.

U korenu čitavog tog vekovnog meteža stoji hronična polovičnost legitimiteta srpskih vlasti (svih vremena i boja). Sad će drkadžije zagrajati: kako polovičan, zar legitimitet nije kao lav pivo - ili ga imaš, ili nemaš - i drkadžije će polovično biti u pravu. Polovičan legitimitet jeste politički oksimoron, ali u Srbiji je - zahvaljujući našim posebnostima - realnost.

Hajde najpre da vidimo šta je legitimitet. Neka nam to kaže Vikipediija: „Legitimitet vlasti je garantovan kada građani dobrovoljno prihvataju zakone i pokoravaju im se, dobijajući zaštitu svojih zakonski zagarantovanih prava.“

Sa izuzetkom SFRJ-ota - čiji su gvozdeni legitimitet garantovali Udba i JNA - nijedna srpska vlast počev od Kodže Miloša zaključno sa Visokim Vučićem, nije uživala blagodati punog legitimiteta. Ceo srpski 19. vek je protekao u osporavanju legitimiteta Obrenovića od strane Karađorđevića i obratno, a nastavilo bi se to i u 20. da Karađorđevići nisu istrebili Obrenoviće.

Polovičnost legitimiteta se ne vidi golim okom, ali polovično legitimni srpski vladari empirijski osećaju njegov nedostatak, osnovano sumnjaju da im mnogi rade o glavi i zato ulažu napore da, umesto u legitimitetu, oslonac nađu u narodu tako što će - milom, silom, potkupljivanjem, uvlačenjem u dupe, zastrašivanjem, čim god - obezbediti ako ne baš stopostotnu, a ono visoku natpolovičnu narodnu „podršku“.

Zoran Đinđić - čija je politika na poslednjim izborima dobila dvadesetak hiljada glasova - još je ranih osamdesetih godina uvideo da je hronična polovičnost legitimiteta glavni uzrok polovičnosti državne vlasti i večne nedovršenosti države Srbije.

U tom smislu je pokušao da integriše sve srpske rogove u vreći u nadi da će rogovi (i rogonje) dokanati da su legitimitet i dovršenost države najoptimalnije rešenje za sve. I na tom poslu je izgubio glavu, uzalud ako mene pitate, jer sve i da je preživeo, pokušaj bi propao. Nastavak u ponedeljak.