Trijumf predsednika Vučića i njegove koalicije „Srbija ne me da stane“ i očekivani debakl opozicije raznih ideoloških profila ishod su nedavno završenih izbora.
Koreni opozicionog debakla mnogo su dublji i složeniji od uobičajene alibi opozicione priče o svemoći vlasti i zloupotrebi medija, izbornih pravila i praksi.
Nedostatak liderstva, insistiranje isključivo na negativnoj kampanji, odsustvo konkretnih poruka biračkom telu, slaba organizaciono-kadrovska infrastruktura, predvođena više puta politički poraženim liderima, pretenciozno prisvajanje socijalnog nezadovoljstva, nihilistička hermetična arogancija prema vlasti, posebno izražena na pitanjima od šireg nacionalnog značaja, poput Kosova i Republike Srpske, kao i fatalna opsesija medijskom kulturom poništavanja, faktori su koji su doveli do poraza tolikih razmera da je danas teško zamisliva alternativa aktuelnoj vlasti predvođenoj Aleksandrom Vučićem i SNS.
Čitavu deceniju, generacija opozicionih političara negativno je opsednuta ličnošću i politikom Aleksandra Vučića. Sopstveni politički identitet opozicioni politički akteri grade osporavajući svaku rečenicu koju Vučić izgovori. Navedeni medijsko-politički performans odvija se svakodnevno na opozicionim medijima, bez ozbiljne namere da predstave svoje pozitivno viđenje političke, ekonomske i šire društveno-istorijske situacije.
Programski, opozicionari su se zadržali na ponavljanju opštih mesta o evropskoj perspektivi i sumornoj stvarnosti „diktature“ u kojoj je, nažalost, dozvoljeno isuviše toga: od nezakonito organizovanih demonstracija po centru Beograda, okruživanja televizijskih stanica koje nisu po ukusu opozicije, lomljenja prozora i nameštaja Gradske skupštine Beograda, blokiranja Gazele, komešanja državnih univerziteta, sve do stalnog promovisanja moralističko-medijske politike totalnog poništavanja političkih neistomišljenika.
Kada je Vučić zajedno s Nikolićem, sada već davne 2008. godine, formirao SNS i otvorio mogućnost političke saradnje sa Zapadom, opozicioni monopol na evroreformizam je doveden u pitanje i s vremenom prevladan. Nakon što je nestao monopol na pojam evroreformizma, pojavila su se još dva političko-medijska obrasca: politički moralizam i ekološki populizam. I dok je politički moralizam razrađivao jalove političke poruke o diktaturi i cenzuri, ekološki populizam je vodio i vodi „krstaški rat“ protiv rudarenja u Srbiji, posebno protiv „Rio Tintovog“ projekta rudarenja litijuma, investicionog projekta u industriju litijumsko-jonskih baterija i osporavao potencijalnu proizvodnju električnih automobila u Srbiji.
Sinteza pomenutih pristupa i poruka dovela do je pogrešnog prepoznavanja prioritetnih očekivanja, interesa i vrednosti većine građana Srbije. Svest o primarnim očekivanjima građana Srbije nedostaje opozicionim kampanjama, a komunikacija sa strahovima, nadama, potrebama i interesima običnog čoveka daleko su od agende opozicionih prvaka i njihovih stranaka. Razume se, bez svesti o primarnim očekivanjima, interesima i vrednostima, teško je zamisliti i sprovesti efikasnu i uspešnu kampanju.
Slom nekada moćne Demokratske stranke pokazao je da u Srbiji postoji jedna, eventualno dve stranke kao politički lokalno i regionalno organizovane celine sa članstvom, radom na terenu i jasnim porukama lokalnom i nacionalnom nivou.
Dodajmo tome da ideološka razuđenost opozicije podrazumeva i odsustvo odlučnog lidera konkurentnog predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Iskustvo je pokazalo da nema „magičnog“ kandidata koji će odjednom, i jedno zasvagda, politički „nokautirati“ opozicionarima neprihvatljivog Vučića.
Debakl opozicije je debakl evroreformskog moralizma, ekološkog populizma, instant desničarskih koalicija opčinjenih opštim mestima o srpskoj naciji i njenoj ulozi u istoriji.
Ujedno, opozicioni debakl jasan je pokazatelj da je za uspeh nužna i jaka organizacija i ciljna i promišljena politička poruka i kampanja bazirana na sistematskom proučavanju potreba, interesa i vrednosti građana Srbije.
Do sledećeg izbornog ciklusa opoziciji je potrebno „veliko spremanje“, kadrovska i moralna obnova, ideološka jasnoća i konkretan alternativni program, uz podrazumevajuće strpljenje i borbu za poverenje skeptične većine građana. Uz pomenuto, neizbežno je i učenje iz brojnih grešaka iz prošle i ove decenije.
