Deobe i seobe su nesrećna stečena sudbina srpskog naroda, koji je, naseljavajući se na balkanskom geopolitičkom raskršću, nužno trpeo na sebi tragove velikih geopolitičkih šokova - ratova i revolucija - deleći se uvek iznova po principu pripadnosti raznim ideologijama i spoljnopolitičkim afilijacijama. Nije to od juče ili prekjuče, već je to od samog nastanka srpske države, bez obzira na to da li se radi o onoj srednjovekovnoj, koja je više bila dvor, ili modernoj, koja je nastala u 19. veku, nakon oslobođenja, a koja je ostala trajno nedovršena zbog svih nasleđenih i novostečenih podela. Nesložna srednjovekovna vlastela, Karađorđe i Miloš, karađorđevićevci i obrenovićevci, komunisti i antikomunisti, miloševićevci i antimiloševićevci, DOS i naprednjaci i, konačno - današnje paralelne podeljene Srbije - samo su neke od ključnih podela koje su uvek iznova onemogućavale srpskom društvu da se integriše i sazri na pravi način. Jer svaka od tih podela nije bila sistemska, odnosno unutar sistema, već antisistemska, budući da je svaka nova vlast podrazumevala i potpuno nov sistem i novi diskontinuitet.
Stoga je naša istorija prepuna diskontinuiteta, što je autor ove kolumne opisao u svojoj knjizi „Slepe ulice istorije; elita, (dis)kontinuitet i legitimitet“. No, ne treba padati u lenje pesimistične zaključke da je naša istorija satkana sva od mraka i promašaja i da u njoj uopšte nema svetla. Srpski narod je mogao da bude pametan samo onoliko koliko su mu to istorijske okolnosti dozvoljavale, ali mogao je i bio je žilav uvek, pa je u svoj toj kletoj nestalnoj sudbini stvorio nekoliko institucija koje su bile, više ili manje, nosioci kontinuiteta u nizovima (geo)političkih i istorijskih promena. To su u prvom redu bile: Srpska pravoslavna crkva (koja je preuzimala funkciju države onda kada države nije bilo), bezbednosne institucije (koje su nasleđivale jedne od drugih, u manjem ili većem obimu, arhive i „fajlove“, bez obzira na ideološki predznak), te konačno Srpska akademija nauka i umetnosti i Univerzitet, koji su u srećnim vremenima bili izvan partijskih borbi radeći svoj primarni, prosvetiteljski posao.
Partijske borbe su potpuno prirodna stvar u svakom društvu, bez obzira na to da li je ono realno višepartijsko ili je reč o borbama raznih frakcija unutar neke dominantne političke strukture. Problem sa srpskim društvom je što su takve borbe neretko cepale samu državu, a niko ne bi trebao da bude opozicija državi, ukoliko je sasvim legitimno da se bude opozicija ovoj ili onoj pojedinačnoj partiji ili frakciji.
Stoga izgradnja funkcionalne i integrisane nacije i države ostaje primarni zadatak srpskog naroda dok čekamo veliko finale trenutnih svetskih geopolitičkih borbi. Taj zadatak će biti dostižan ako pomenute institucije kontinuiteta pustimo da budu iznad svih pojedinačnih partijskih borbi, jer one treba da budu čuvari konsenzusa i jedinstva države i društva. Ne bi bilo loše da im se u tome pridruže one političke institucije koje bi makar po definiciji trebalo da budu više državne nego partijske.
