FAMOZNO SVETISLAV BASARA: STVAR PSIHOLOGIJE

U trenutku pisanja ovog testa - utorak 16. 1 - još uvek nije poznato da li će koalicija Srbija protiv nasilja prihvatiti mandate ili će se naljutiti na selo, odseći qwrz i mandate „vratiti narodu“. Pre nego što zađemo u sitnija crevca, valja naglasiti da moju neznatnost savršeno boli qwrz da li će SNP ući u Skupštinu ili će ostati izvan. Sa SNP-om u kozačkoj skupštini ili bez njega, jer je moja neznatnost uverena - i garantuje za tačnost informacije - da će ona De Mestrova kola nastaviti da se survavaju niz nizbrdicu, koja se, fakat, odužila.

Pisac hoće da kaže da je za Srbiju s ovakvom kolektivnom psihologijom - koju, uzgred, Vučić nije kreirao, nego je nasledio od serije avatara, od kojih su poslednji Koštunice i Tadića, i solidno organizovao i disciplinovao - „ovo što nikada ovako nije bilo“, krajnji domet i summa njenih potencijala.

Kao što ovde višekratno napisah, Vučićeva psihologija (i politika) na poslednjim izborima je dobila 98,6% glasova. Nisu, doduše, svi glasovi upisani na njegov raboš, s napomenom da glasovi upisani na raboš SPN nemaju ništa protiv strukture Vučićeve vlasti, nego protiv Vučića lično, da su glasovi koalicije NADA zapravo bili glasovi za politiku radikalniju od Vučićeve - ali bez Vučića, „Bombi“ Jovanoviću je izgleda zinulo dupe - a da su glasovi za Nestorovića-Marsovčevića bili glasovi za još više psihodelije (ali s Vučićem, što je sigurno, sigurno je).

Bilo bi dobro - mada je malo verovatno - da što većem broju političara dođe iz dupeta u glavu da Srbija nema državni kontinuitet s Dušanovim Carstvijem i da će, ako je Bog poživi, ove godine tek napuniti 18 godina, mada sumnjam da će se moći smatrati punoletnom.

Od devetsto osamnaeste pa do 2006, osim kao geografski pojam, Srbija uopšte nije postojala. Osamdeset i kusur godina nepostojanja ne može se nadomestiti paramitološkim bulažnjenjima, svečanim akademijama i ispaljivanjem karbidnih buradi.

Mora se početi od nule, jer za proteklih osamnaest godina nismo odmakli od nule. A da li Srbija ima snage - u šta čisto sumnjam - da se pogleda u lice, a ne u lice političkog protivnika i da krivicu za ovo što nikad ovako nije bilo potraži u sebi, a ne u Vatikanu, Kominterni, Briselu, u kolektivnom Zapadu, to je već stvar najvišeg mesta. Ne ovog dole, nego onog gore.