FAMOZNO SVETISLAV BASARA: NARODNI KODEKS
Tako je to u Srbiji: posle perioda buke, besa, kurčenja, penušanja i pičvajza, nastupaju periodi letargije, lizanja rana i pretakanja iz šupljeg u prazno. Upravo smo usred jednog takvog perioda. Čak je i Ljilja Smajlovićka zapala u neku tihu (minus?) fazu, sledstveno i njenu serijsku odbranu „Bosančuga“ i njihovog prava da glasaju u Srbiji valja gledati samo kao još jedan u nizu (neuspelih) pokušaja da se preko reda uvuče u Visoko Dupe i da otuda izađe kao glodurka Politike ili ambasadorka u jednoj prijateljskoj velikoj sili. Koja - uprkos tome što je Ljilja zvezda RT Balkana - nije matuška Rosija. To je njen davnašnji vlažni san.
Pustimo mi Ljilju da sanja šta hoće, a da joj se događa šta može, a mi se vratimo svom poslu, tj. kuhinjskoj političkoj filozofiji i nacionalnoj kliničkoj psihologiji. U našoj prekjučerašnjoj kolumni sam napisao „da je carstvije Vučićevo samo razotkrilo da u Srbiji - čast retkim i kratkotrajnim alternativnim psihologijama - druge psihologije nikad nije bilo“. Quod scripsi scripsi.
Kada nastupi neko sledeće carstvije - a ka’ će nastupiti, ne zna se - pomenuta psihologija se neće promeniti, rekao bih, štaviše, da će pogoršati. Sad će udružene drkadžije Euromahala i Krugova Dvojke unisono graknuti: „Ranije si hteo da menjaš narod (uzgred, nije to bilo loša ideja), a sad odlaziš korak dalje i hoćeš da menjaš narodnu psihologiju.“
Drkadžije mogu mirno spavati, ne pada mi to na pamet, sve da mi dobra vila pokloni čarobni štapić. Ne bih menjao ni narod ni psihologiju; samo bih propisao kodeks javnog govora i striktno primenio zakon. Sad će iste one drkadžije da zagraje: „Bravo, majstore, svaka ti je ka vladičina, to smo hteli da čujemo“, u šta ne sumnjam, ali između „čuti“ i postupiti prema kodeksu i primene zakona zjapi duboka provalija koju je malo ko u Srbiji spreman da preskoči.
Kako je to Dubravka Stojanović lepo postavila u ovonedeljnom intervjuu za Nedeljnik, problem je u podsistemu, nazovimo ga tako, koji legalizuje najniže instinkte i strasti - uglavnom verbalno, ali bilo je čiji izlivi u većini slučajeva i nisu krivična, možda ni prekršajna dela, ali koji sistematski psihotizuju javnost.
Namerno ne kažem „narod“, jer je „narod“ jedna od reči koja bi u napred pomenutom kodeksu bila nedozvoljena. U političkom životu. U ostalim domenima života i rada „narod“ bi ostao u opticaju. Pa ne ide, brate, da Bećkoviću oduzmemo narod i da mu otimamo ljeb iz usta. Malo zajebancije nije naodmet, zar ne?
Reč „nacija“ bi bila dozvoljena. Čini se na prvi pogled da je to isto, da je u pitanju samo prevod reči „narod“ na kuhinjski latinski. Ali nije. U latinskom je „populus“ jedno, a „vulgus“ nešto drugo, iako koegzistiraju unutar iste etnije.
A razlika je sledeća: populus/nacija je politički osvešćena zajednica slobodnih građana, jedinstvena u različitostima, vulgus/narod je skup (po mogućnosti što veći) individua nejedinstvenih po svemu, osim po deklarativnoj privrženosti jednom totemu, koji varira od socijalističkog samoupravljanja do srpskog sveta.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega