Gaza je prošla tragičnije od sirijskog Alepa ili Marijupolja pod ruskim bombama. Kada su Arapi u Hebronu ubili 69 Jevreja zbog glasina da nameravaju da zauzmu Brdo hrama u Jerusalimu, Albert Ajnštajn je 25. novembra 1929. uputio pismo cionističkom lideru Haimu Vajcmanu u kom je napisao: „Ako se pokaže da nismo sposobni da postignemo pošten dogovor i saradnju sa Arapima, onda iz ovih 2.000 godina stradanja ništa nismo naučili i zaslužujemo sve što nas čeka.“

Benjamin Netanjahu je ne samo političar već i istoričar, ali izgleda da tokom 15 godina na vlasti nije naučio ništa iz dva milenijuma jevrejskog stradanja. Odlučan je da u ratu u Gazi, najdužem od stvaranja Izraela 1948, ne samo „uništi“ islamistički pokret Hamas već i da Palestincima ugasi poslednju nadu da će jednog dana imati sopstvenu državu.

Rat je već prešao granicu od stotinu dana trajanja, a kraj se ne nazire, jer Izrael ni posle ubijenih više od 24.000 Palestinaca, mahom žena i dece, nije ostvario ciljeve da likvidira „Hamastan“ i oslobodi sve taoce koje je palestinska grupa uzela tokom masakra 7. oktobra u kom je ubijeno 1.200 civila.

Razorna bombardovanja i granatiranja ne samo što su odneli više od jednog procenta stanovništva Gaze od 2,3 miliona već je 85 procenata raseljeno iz kuća, koje su uništene, kao i bolnice i džamije.

Blokada dopremanja hrane, vode, goriva i lekova izazvala je nezapamćenu humanitarnu krizu u jednom od najsiromašnijih delova arapskog sveta. Četvrtina ljudi suočena je sa ekstremnom glađu.

Gaza je prošla tragičnije od sirijskog Alepa ili Marijupolja pod ruskim bombama.

Pravo je vreme da Izrael uspori sa ofanzivom i da balansira između uništenja islamista i smanjenja intenziteta borbi kako bi se izbegle masovne žrtve, poručuje Bela kuća, ali Netanjahu se ne obazire čak ni na savete svog najvećeg strateškog saveznika. Premijer se drži borbenog kursa koji je Izrael odveo na optuženičku klupu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, gde ga Južna Afrika tereti za genocid, koji po definiciji predstavlja nameru da se „fizički uništi, u celini ili delom, nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa“. Proces pred većem od 15 sudija može da traje godinama.

Izrael tvrdi da je cilj legitimne samoodbrane uništenje Hamasa, a ne palestinskog naroda. Optužuje Južnu Afriku da je „pravna ruka Hamasovih terorista“ i „nacista našeg doba“. Ekstremni cionisti i nacionalisti u Netanjahuovom kabinetu rat u Gazi doživljavaju kao mesijansko ispunjenje sudbine jevrejskog naroda. Nema genocida ukoliko je to deo božjeg plana. Njima debata o civilnim žrtvama, zakonima rata i humanitarnoj pomoći predstavlja gubljenje vremena.

Rezultata koje je Izrael očekivao nema. Netanjahu je uspeo da uzdrma poverenje u armiju i političko liderstvo i biće to dugoročni legat ovog rata. Danas tek svaki peti Izraelac smatra da premijer može da ostvari pobedu, a blizu 70 procenata ne veruje da je sposoban da obezbedi oslobađanje talaca. Uvećava se i tenzija unutar ratnog kabineta. Netanjahuu je potrebno da rat traje da bi izbegao odgovornost, ali i tri procesa za korupciju koja ga čekaju pred izraelskim sudovima. Zato podržava pola miliona jevrejskih kolonizatora okupirane Zapadne obale. Zato održava visok stepen tenzije prema Libanu, gde su svakodnevni okršaji sa šiitskim Hezbolahom. Traži svaki povod da Iran nazove „egzistencijalnom pretnjom“.

Njegov problem je što postaje sve usamljeniji. Iran ne želi veći rat koji bi ga direktno konfrontirao sa SAD. Amerikanci takođe nisu za širenje sukoba. Predstoji, pre ili kasnije, rešavanje sudbine Gaze.

Jasno je da Hamas više neće kontrolisati Pojas. Amerikanci predlažu da ga preuzme reformisana palestinska vlast predsednika Mahmuda Abasa i da se otvore mirovni pregovori koji bi vodili stvaranju palestinske države.

Netanjahu je odlučno protiv. Dokle? Mnogi čekaju da se rat završi kako bi se obračunali s liderom desnog Likuda. Kako možemo da očekujemo da drugi saosećaju s nama kada ne uspevamo da saosećamo s Palestincima, pitaju retki jevrejski protivnici rata. Jedno je izvesno: posle ovog rata svet, Bliski istok, Izrael i Palestina neće biti ono što su bili pre 7. oktobra.