FAMOZNO SVETISLAV BASARA: RAZMIŠLJANJA STAROG MAJMUNA

Kada je ono, ne sećam se više ni kad, negde krajem sedamdesetih valjda, tek rođeni „otac nacije“ Ćosić trogatelno odvalio nadaleko čuvenu misao velikih ljudi da „Srbi pobeđuju u ratu, a gube u miru“ - i pobrao ovacije cincarsko-kalburske čaršije - i moja neznatnost je nasela na dubaru ko mlad majmun, što je u suštini i bila.

Popularnost (i učinkovitost) Ćosićeve pobedničko-gubitničke dubare mnogo duguje ovdašnjem apsolutnom odsustvu filozofsko-istorijskog poimanja rata kao produžetka politike nasilnim sredstvima, kome se pribegava u situacijama „prepakivanja“ međunarodnog poretka, a jedno takvo prepakivanje upravo je u toku.

Caka je u sledećem: ratna prepakivanja jesu međunarodna, ali smisao im je prepakivanje unutrašnjih politika, koje zbog raznoraznih uzroka postanu inertne i neupotrebljive. Šta onda biva? Kad se ratovi završe - a pre ili kasnije se moraju završiti - i kad se unutrašnje politike prepakuju, svugde osim u Srbiji nastupa period mira.

Srbija gubi u miru naprosto zato što ne želi - ili pre: ne ume - da živi (i dobija) u miru. Ni pre ni posle bilo kog od mnoštva ratova u kojima je pobeđivala Srbija nije uspela da „prepakuje“ unutrašnju politiku. Doduše, povremeno je, da se Vlasi ne dosete, formalno menjala društvena uređenja - čas je bila monarhija, čas republika, čas socijalistička, čas demokratska - ali društveni odnosi su i pre i posle ratova vazda ostajali isti. Što će reći da su se ratovi uvek nastavljali političkim sredstvima, tj. puzećim građanskim ratovima obrenovićevaca protiv karađorđevićevaca, komunista protiv monarhista i reakcionara, „nacionalnih demokrata“ - da ne kažem baš nacionalsocijalista - protiv liberalnih demokrata i - u najnovije vreme - rat esenesovaca protiv građanske opozicije.

Da li će Srbija pobediti i u ovom ratu i da li će se uopšte uključiti u rat, odluka o tome neće biti doneta u Beogradu, kao što i nikada ranije nije donošena. To je dakle (još uvek) nepoznanica. Jedna stvar je izvesna: izgubiće u budućem miru.