BEZ RUKAVICA: Treba li tinejdžerima dati pravo glasa, i zašto ne

Ne treba tu mnogo filozofije, i prosečnom građaninu koji tek uzgred konzumira informativne programe televizija dovoljan je letimičan pogled na zbivanja u svetu pa da posumnja u tvrdnju da je opšte pravo glasa epohalno dostignuće.

Pa zbog toga što su se ovih postizbornih dana čuli glasovi da treba spustiti prag za učešće na izborima na šesnaest godina. Motivi predlagača ove somnabulije - a brzo ćemo objasniti otkud takva kvalifikacija - koliko su providni, toliko su smešni. Delu opozicije, naime, dolazi iz donjeg dela leđa u glavu - sporo, ali ide, ide... - da ovakvi kakvi su, nikada neće pobediti na izborima. Prosto, većina naroda ih neće. Lupali su glavu šta da rade, pa su rešili da probaju s decom. Kao, njih bi možda mogli da pridobiju za svoje ideje. To je bilo dovoljno da Šolakovi mediji krenu u opipavanje pulsa javnosti: Šta mislite o predlogu da se šesnaestogodišnjacima da pravo glasa?

Šta ima da se misli?

Opšti je konsenzus da su za upravljanje autom potrebne fizička i psihička zrelost koje se - uslovno rečeno - stiču sa osamnaest godina. Šesnaestogodišnjaku, dakle, ne date da sedne za volan, ali ste spremni da mu poverite kormilo države?! Jer, da podsetimo, pre ovog i prošlog saziva Skupštine u kojem Ćuta i kompanija prave cirkus, zadatak svih poslanika bio je da donose zakone po kojima se društvo ravna.

Vatreni zagovornici učešća dece u političkom životu kažu da „mladi danas brže sazrevaju“. I, naravno, nemaju dokaz za to. Bez namere da uvredimo mlade naraštaje, činjenica da se, statistički gledano, ranije počinje sa upotrebom alkohola i stavljanjem silikona nije relevantan dokaz za ovu tvrdnju. Uostalom, osvrnite se oko sebe... Jedno je, međutim, tačno: šesnaestogodišnjaci bi bili laki plen Đilasa i opozicije... Ali i drugih stranaka kojima treba novo biračko telo. Zamislite izjašnjavanje o Kosovu i Metohiji nekoga ko u školi još nije došao do lekcije o balkanskim ratovima! Nego će situaciju da mu objasne Marinika ili Boško Obradović!

I ima tu još nešto: pravo građanina da bira u demokratiji je neodvojivo od prava da bude biran. Stoga bi onaj kome je boljitak društva iskreno na umu korisniji bio kad bi se zalagao za strožu selekciju kandidata za političku funkciju. Zar nije paradoks da je Srđan Milivojevć, na primer, morao da priloži lekarsko uverenje kad je polagao vozački ispit, a u skupštinske klupe može da uđe ovako? Hoće se, sažeto, reći: problem demokratije sadržan je u njenom biću, jer baš svakome je dozvoljeno da bira i da bude biran.

A što se prevazilaženja problema koje imaju Đilas i opozicija tiče, možda je bolje da traže da na izborima učestvuju samo stanovnici „kruga dvojke“. I to ne svi. Samo oni kojima „Proglas“ izda dozvolu.

A dece neka se manu. Ionako bi prestala da glasaju za njih kad počnu da misle svojom glavom...

N. N.