Gotovo da nema više političkih dilema, uključujući i dilemu doktora Nestorovića, novi beogradski izbori su na pragu. Čeka se još zvanična potvrda. Po navodima visokog funkcionera SNS-a, nekadašnjeg vaterpolo superstara Aleksandra Šapića, 1. marta ćemo zvanično čuti da će Beograđani ponovo na birališta da izaberu (novu) staru gradsku vlast.

Novi izbori za skupštinu Beograda nisu neočekivani epilog. Odsustvo jasne političke većine za formiranje vlasti, nepristajanje SNS-a na „krnji politički legitimitet“, i stalna ambivalencija novoformiranog pokreta Mi - glas iz naroda oko učešća u vlasti, glavni su razlozi za nove beogradske izbore.

Opozicioni narativ o „krađi“ izbora služi kao propagandna dimna zavesa za nemoć da se pobedi na gradskim izborima. Neispunjena očekivanja, po pravilu, rađaju frustraciju i potrebu za racionalizacijom vlastitog neuspeha. Takav je slučaj s koalicijom Beograd protiv nasilja i njihovim dostignućima na poslednjim beogradskim izborima.

U susret gotovo izvesnim novim beogradskim izborima, valja proceniti izglede političkih aktera koji će na njima učestvovati.

Vlast je više nego umereni favorit ukoliko se raspišu novi beogradski izbori. Ima nekoliko razloga za ovakvo stanje stvari. Prvo, psihološka prednost, koja je nastala kao posledica okolnosti da je lista predvođena SNS Beograd ne sme da stane ostvarila pojedinačno najbolji rezultat 17. septembra prošle godine. Drugo, SNS ima najbolje organizovanu političku stranku u odnosu na konkurenciju. Treće, kao partija vlasti, što je nesumnjivo praksa u Srbiji poslednjih trideset godina, SNS ima ubedljivo najviše resursa za vođenje kampanje. Četvrto, SNS-ov poziv na savez sa srodnim partijama, tačnije političkim grupacijama spremnim da nedvosmisleno podrže politiku kontinuiteta vlasti Aleksandra Vučića, podiže potencijal za neki procenat birača više. I najzad, politički džoker Aleksandar Vučić još uvek ima potencijal da mobiliše značajan broj lojalnih birača da uvek podrže „naprednjačku stvar“, bez obzira na preteranu učestalost izbornih izjašnjavanja.

Najveći konkurent Beograd protiv nasilja, koalicija okupljena oko Dragana Đilasa, mahom prozapadnog NVO sektora i medija pod vlasništvom Junajted medije, posle 17. decembra 2023. činila je sve više nepotrebnih grešaka, koje dovode u pitanje njihovu sposobnost da zadrže postojeće biračko telo. Neuspeli ulični protesti, politički nemušta internacionalizacija izbornog procesa u Srbiji začinjena za Srbe posebno neprihvatljivim pozivom na međunarodnu istragu, opstrukcija dijaloga s vlašću i neuvažavanje institucija države Srbije i grada Beograda teško se mogu podvesti pod racionalno i politički samosvesno držanje navodno moralno i intelektualno superiornih pripadnika političke alternative Vučiću. Bez ijedne poruke, osim otrovnih strela prema vlasti, opozicija okupljena oko Dragana Đilasa i Junajted medija grupe je samo fanatizovana politička grupacija koju karakteriše politička neinventivnost, izostanak efikasnog akcionog plana i vulgarna politička retorika.

Socijalisti će najverovatnije u koaliciju ili u zajednički pokret sa SNS-om, tako da će se, izvesno, naći u prilici da ponovo budu u vlasti bez potrebe da testiraju svoju krhku stranačku strukturu, slabo prepoznatljive kadrove i često šablonska komunikacijska rešenja.

Pokret Mi - glas iz naroda raspao se na sličan način na koji se trideset godinu uspešno raspadala Demokratska stranka, ali s većim ubrzanjem. Od jednog pokreta biće, izgleda, tri liste, što garantuje da će ulazak u gradski parlament biti više nego neizvestan. Neizvesnost budućeg statusa tri grupacije nastale iz pokreta Mi - glas iz naroda utoliko je veća što će oba dominantna politička bloka u zemlji ostatke ostataka pokreta Mi - glas iz naroda gledati kao ozbiljne konkurente. Scenario da sami sebe značajno oslabe unutrašnjim sukobima u medijima uz asistenciju političkih rivala može da ih košta skupštinskih mesta u Beogradu.

Novi DSS i POKS najverovatnije će biti aktivni „statisti“ i pomagači Đilasove koalicije i stalni gosti N1 i Nova S. Opsesija Aleksandrom Vučićem poništila je najdublje i dugotrajno rivalstvo DS i DSS. Vučić je tako postao neočekivani „ujedinjitelj“ stranaka koje su svojevremeno svojom bliskošću reanimirale nekadašnju Vučićevu Srpsku radikalnu stranku nakon izbornog debakla u decembru 2000. Teško je proceniti efekte ove instant političke simbioze, ali iskustvo kaže da birači DS i DSS nisu baš skloni polukoalicionim ili koalicionim savezima ljutih političkih suparnika.

Sve to je politika, i to ona u Srbiji.