Period kroz koji svet poslednjih godina prolazi - sa Srbijom kao liderom (je li moglo drugačije) - ruski religiozni filozof Nikolaj Berđajev (da ne bude posle da je neka rđa sa kolektivnog Zapada) predskazao je još krajem dvadesetih godina XX veka i nazvao ga novo srednjovekovlje.

Odgovornost za novo srednjovekovlje Berđajev je pripisao menadžmentima tradicionalnih crkava - kako pravoslavnih, tako i katoličkih - koje su iz inercije i lenjosti duha izgubile trku s vremenom i liturgije, patristike i obrede prilagođene psihologijama ljudi VII veka - tad je sve zakucavano - uporno upumpavale u glavu ljudima čije su psihologije s vremenom evoluirale.

U prosvetiteljstvu - koje je bilo sjajna prilika da se hrišćanstvo očisti od naslaga sujeverja, magijskog mišljenja i paganskih elemenata - crkveni menadžmenti nisu videli mogućnost sinteze, nego pojavu nečastivog. Nisu hteli da odstupe ni za „t“ od tradicije. I ne samo da nisu odstupali od tradicije nego su se sve čvršće privijali uz skute moćnika ovog sveta, što je sve skupa dovelo do pobune siromašnih, ateizacije sveta i pristupanja širokih narodnih masa sekularnim parohijalnim doktrinama, u suštini lažnim religijama tipa fašizma, nacizma i komunizma.

U odnosu na ono što je usledilo - a izgleda da se zaboravilo - srednji vek je izgledao kao zlatno doba. Ali to još uvek nije bio novi srednji vek. Novi srednji vek je počeo - kako je Berđajev i predvideo - u XXI veku.

Opustošenja izazvana terorom parohijalnih doktrina, pomahnitalošću tehnike, tiranije, ekonomije i komercijalizacije izazvala su u ljudskim masama potrebu za smislom i povratkom duhovnosti, a problem je nastao kad su tradicionalne crkve - koje su se ponadale da je ponovo kucnuo njihov čas - pučanstvu ponudile istu onu verziju hrišćanstva zbog koje su se pradedovi pobunili, ateizovali i prigrlili sekularne doktrine zemaljske sreće. Čast latinoameričkom hrišćanstvu oslobođenja i izvesnom broju pravoslavnih i protestantskih filozofa, uglavnom laika, koji su učinili dosta toga na osavremenjavanju hrišćanstva.

Ali ne lezi vraže. Kako to već ide u takvim situacijama, novosrednjovekovljanima više ništa nije bilo dovoljno srednjevekovno, pa je usledio povratak u predsrednjovekovno doba ptolomejske slike sveta kao ravne ploče po kojoj vršljaju zlodusi obeležen QR kodovima, koji - vidi vraga sa sedam binjišah - otkrivaju postojanje gramatičkog ženskog roda, i tako dalje.

Lepo je jednom neko rekao - „ako vidiš mladića da se pentra na nebo, uhvati ga za noge i strovali na zemlju“ i „bolje nikakva duhovnost nego lažna duhovnost“.

Berđajev je, inače, živeo u izganstvu u Parizu, omražen i od ruske crkve i od bolješvika, što ga nije sprečavalo - kao uostalom ni Navaljnog - da kopa i rukama i nogama da se vrati u Rusiju, u čemu bi i uspeo, i završio likvidiran ondašnjim novičokom, da prethodno nije umro u Parizu.