FAMOZNO SVETISLAV BASARA: SPALJIVANJE ANDREJA NIKOLAIDISA

Nacionalisti su na svom terenu, tj. svoji na svome, kad su „duboko zabrinuti“, najčešće nad „nacionalnim opstankom“ ili kad se smrtno ozbiljni pozivaju na vladiku Rada i Sv. Nikolaja. U takvim situacijama se, uz odgovarajuću HTZ opremu, daju podneti u malim dokazima. Ali kad ta sorta pokuša da bude duhovita, onda bude spasavaj se ko može.

Iako i sama popreko gleda na srpske tirjane, moja neznatnost još poprekije gleda na nosanje tirjanskih lutaka obučenih u robijaška odela, koje skupa sa širokim repertoarom seljačkih konceptualističkih performansa opoziciju prikazuje kao skup lakrdijaša, što u suštini i jeste. Tirjani se strmopižđavaju i na izborima - ili u revolucijama - karnevalizacija tu ništa ne pomaže. To se stručno zove „jebanje na prazno“.

Šta je, dakle, bilo duhovito na hercegnovskom spaljivanju Nikolaidisa? Pre svega, kartončić nad lutkinom glavom na kome je pisalo „Androser Nikolaidesratis“, što se pokazalo korisnim jer bi u suprotnom - zbog primitivne izrade lutke - hercegnovski Vlasi mogli pomisliti da se na festivalu spaljuje malo ugojeniji Njegoš s naočarima, na koga je marioneta veoma ličila.

Šta je još bilo duhovito na Andrejevom spaljivanju: Kako šta? Karnevalsko Sudsko vijeće, odeveno u prnje iz lokalnog amaterskog pozorišta, čiji je jedan član/-ica pročitao/-la optužnicu: „Ovaj dželatov šegrt, produkljanski Grk, predstavnik savremene fekalne crnogorske književnosti je udesetostručio dozu smrada da bi skrenuo pažnju na sebe. Dok neki pišu mastilom, on piše vlastitim prolivom.“

Sve se nešto mislim da je prava šteta što je đedo Amfilohije - koji takođe nije bio s raskida da koristi takav rečnik - premetnuo svetom pa nije bio u prilici da svoja duhovna čada miropomaže, pomazi ih po glavi i da im kaže: aferim, junaci. Ali ništa zato. Tu je Joanikije, koji je „vlastan“ predložiti Sinodu da spalivače muških veštica odlikuje ordenom Sv. Save.