U prošlonedeljnom izdanju ove kolumne, dok je čitav svet drhtao nakon izraelskog napada na iranski konzulat u Damasku i dok se svim amaterima ovog sveta činilo da je sada konačno neizbežan treći svetski rat, smireno smo napisali da do daljeg neće biti nagle eskalacije ni u Ukrajini, ni na Bliskom istoku. Obrazložili smo to tezom dobro poznatom svim profesionalcima ovog sveta da su sukobi u Ukrajini i Gazi poput dvojajčanih blizanaca i da su toliko povezani da velika eskalacija na jednom frontu nužno znači još veću eskalaciju na drugom frontu, koja u ovom momentu ipak nije u interesu onih koji vrte stratešku ringlu čitavog sveta. Tome bismo još mogli da dodamo da oni momci iz „situacijske sobe“ u Vašingtonu ipak nisu toliko glupi da nabace loptu zahuktalom Donaldu Trampu nekim preterano velikim globalnim požarom, dajući mu volej da poentira u izbornoj kampanji da je u njegovo vreme svet bio mirnije mesto, što je, na kraju krajeva, i istina.

Mada, i tu postoje dve škole mišljenja, jedna koja misli da upravo sada treba dodatno zagrejati ringlu, baš zbog Trampa, kako bi se on, sve sa svojim prerijskim kaubojima, isterao iz izolacionizma, stavio pred svršen čin i nevoljno pristao da žari i pali po svetu, i druga, koja je za sada dominantnija, koja sasvim ispravno uviđa da bi naglo ubrzanje svetskih sukoba u izbornoj godini bila čista kocka. A već smo dosta puta napisali u ovoj kolumni da Amerika u strateškim stvarima ne igra poker, već igra šah, dok poker igraju Putin, Hamas i svi oni kojima je to sasvim primerena igra s obzirom na asimetričnu prirodu njihove globalne strateške snage.

Obrni-okreni, desilo se ponovo kao što smo napisali i ova kolumna je opet bila malčice ispred budućnosti, pa su za vikend zaseli u Kairu predstavnici Izraela i Hamasa (i ostalih velikih, srednjih i malih bliskoistočnih „igrača“) na novu rundu pregovora, što je rezultiralo povlačenjem izraelske vojske iz južnog dela Pojasa Gaze, dok su se u međuvremenu u Ukrajini podešavanja stavila na dronovske borbe, u onom segmentu tog rata koji liči na video-igricu. Ne znači to da je rat u Gazi gotov i da je Izrael potpuno odustao od rafala na Rafu, kao i da Rusija neće iskoristiti sve tanje zalihe oružja kod Ukrajinaca da ne jurne kroz ravnice i slivove sve do prirodne granice na Dnjepru, ali to znači da će čak i u tim nemilim slučajevima na scenu stupiti vatrogasci i mesindžeri koji će, kao i do sada, voditi računa da to ne ode predaleko.

Nije ova godina viđena, u ozbiljnim svetskim strateškim krugovima, za neka definitivna rešenja i konačnu podelu sfera interesa, jer još nije potpuno jasan odnos snaga na terenu. Međutim, on bi se mogao u ovoj godini razjasniti, zašto smo je u novogodišnjoj kolumni s kraja prošle godine, s celogodišnjim prognozama za nastupajuću godinu, i nazvali „godinom pripreme“.

Jer „godine odluke“ nisu još nastupile, iako nisu daleko, ali do tada treba još dosta „posla“ da se „obavi“ kako bi teren bio spreman za restart globalnog sistema. Do tada nastaviće se ples piromana i vatrogasaca, jastrebova i golubova, jurišnika i mesindžera i svako će raditi ono što mu je pripalo u tom velikom teatru, sve do konačnog aplauza i naklona publici, kada za to jednom dođe vreme.