Vladimir Đukanović: Biti uz predsednika

Gledao sam pažljivo njegov nastup u Ujedinjenim nacijama i ozbiljan pokušaj da kroz činjenice predstavi svetskoj javnosti kakva se nepravda i zločin vrši prema Srbiji i Srbima na Kosovu i Metohiji. Jednako, prateći ono što je Vjosa Osmani učinila, sasvim mi je bilo jasno da je njen nastup pripreman od onih koji nam odavno namiču svilen gajtan i koji su nam otimali Kosovo i Metohiju. Njen nastup je bio ozbiljna propaganda i napravljen je tako da izazove emociju prema zapadnom javnom mnjenju, a činjenica je da su takav efekat pre svega želeli da izazovu njeni zapadni savetnici. Na neki način, čini mi se da je naša delegacija bila u klopci iz koje se izvlačila činjenicama. Propaganda svakako jednog dana padne u vodu, a činjenice ostaju za sva vremena. Dugoročno gledano, ono što je predsednik Srbije izneo u Njujorku, a ponavljam da je to bio nastup iznošenjem činjenica, imaće velikog efekta. Zato nam je potrebno jedinstvo u toj borbi, jer nama Srbima nije preostalo ništa drugo do da istinom i činjenicama idemo pred svet. To podrazumeva neprestanu borbu i stalno angažovanje, no, to je jedini put u borbi za našu otadžbinu.

Često i sebe preispitujem. Neretko sam izletao sa stavovima van onoga što je politika stranke kojoj pripadam. Ti stavovi su se kosili i sa onim što je bila politika predsednika Srbije i znam da sam mu pravio ozbiljan problem. Nisam to namerno činio, već je to više bio plod nepromišljenosti i gordosti,jer sam davao sebi za pravo da sam najpametniji. Veoma često se nisam slagao sa onim što se radi i uvek sam izgovor tražio u tome što unutar same Srpske napredne stranke postoje zaista ljudi koji ničim ne zaslužuju da budu na određenim pozicijama. No, vreme je vaskršnjeg posta, kada bi trebalo svi da se zapitamo ko smo mi da sudimo kada na to jedino pravo ima sam Gospod. Verujem i da sam svojim izjavama unosio ozbiljnu konfuziju među birače, bez obzira na to što sam to iskreno i iz uverenja iznosio. No, ko sam ja da tako nešto činim kad Gospod nije meni podario da vodim državu, već je to dao Aleksandru Vučiću? Odakle meni ta gordost i smelost da izbacujem sebe u prvi plan i da unosim nejedinstvo i konfuziju? Odakle mi drskost da odbijam kao buđav sir da idem na sednice Predsedništva stranke i da se ne javljam većem delu funkcionera u stranci, smatrajući ih neretko najgorim talogom, dajući sebi za pravo da ja o njima sudim? Odakle mi pravo da se ružno ophodim i sablaznim svojim neprimerenim odgovorima kada me pozivaju na stranačke sastanke i skupove one divne službenice u stranci? Milion puta mi se gadilo da odem u stranku, ali to je baš zato jer sam dozvolio da me gordost uznese, što je samo po sebi užasan greh. Čak i da je tako kako mislim o tim ljudima, imam li pravo da se povučem pred takvima i da stranku, pa i samog predsednika stranke Vučevića, kao i predsednika Srbije Vučića, napustim i dignem ruke bez borbe? Niko od nas nema pravo da se povlači bez borbe. Otadžbina je u pitanju. Naravno, borba mora da bude baš onakva kakvom ju je predsednik Vučić učinio u Ujedinjenim nacijama, isključivo činjenicama i mudrošću. Niko nema pravo da unosi nejedinstvo, da ga loše pomisli savladaju i da sebe uzdigne iznad onih čije loše rabote vidi, ali ne vidi sopstvene loše rabote. Lepo je izrekao vladika Danilo u besmrtnom „Gorskom vijencu“ velikog Njegoša: „Ko na brdu ak’ imalo stoji, više vidi no onaj pod brdom“. Odakle meni pravo da osporavam onog što na tronu sedi i mnogo više od mene zna i vidi, a da se prethodno dobro i sam ne informišem? Odakle mi pravo da dopustim emocijama da me savladaju i da uznoseći sebe u visine koje ne zaslužujem tražim od naroda da veruje onom što ja izgovaram? Čak i kada to učinim čista srca i duše. Pričati dopadljivo ne znači i zboriti istinito. Onaj ko državu vodi, on mora da sagleda sve moguće posledice svoje odluke. Nekom će zavisiti plata od njegove odluke, nekom možda i sam život, a svakom od nas, koji smo bez ikakve odgovornosti, od izjave će zavisiti samo broj lajkova na društvenim mrežama.