BEZ RUKAVICA: Ponoš - krupne reči i jalova dela

Ponošev kategorički imperativ je: „A gde je moja korist u tome?“

Čovek koj je prešao šezdesetu godinu u svojoj karijeri vojnika, diplomate (o ovome ćemo kasnije) i političara kao jedini profesionalni uspeh može da uknjiži to što od 46. godine prima generalsku penziju. Neko bi rekao da mali ćar, mala vajda, veseli čoveka, ali ne. On ne ume da uživa.

Kao kod svih čije su ambicije u neskladu s mogućnostima, sreću mu kvari uspeh drugih. Na kraju, sve se svede na zlobu i jal, besomučno tvitovanje... i na blam.

Da pre nego što nastavimo studiju ovog jadnog slučaja, razjasnimo šta znači odrednica „diplomata“, kojom se u svojoj biografiji Ponoš kiti. Kad je izabran za predsednika Generalne skupštine UN, Vuk Jeremić je za šefa kabineta u Njujorku uzeo Ponoša. I to je to...

Referirajući se na to iskustvo, i te dane velike plate, Ponoš se ovih dana osvrnuo na govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića održan na sednici Saveta bezbednosti UN posvećenoj KiM.

Ništa drugo nije mogao da mu zameri nego da ustvrdi da je predsednik obrukao Srbiju time što se pobunio zbog sastava pratnje predsednice takozvane države Kosovo Vjose Osmani, na šta je neprimereno odgovorila predsedavajuća sednice, ambasadorka Malte.

Aleksandar Vučić se, međutim, poneo kao državnik.

Iako predstavlja malu zemlju, nije priklonio glavu pred ambasadorima velikih sila (i njihovoj marioneti, predstavnici Malte) i nije pristao na režiranu predstavu u kojoj Vjosa Osmani kao privatno lice (tzv. R. Kosovo nije članica UN!) predstavlja navodne žrtve silovanja umesto da odgovori na konkretne zaključke međunarodnog izveštaja o Kosovu i primedbe koje je uputila Srbija.

Ponoš, sa svoje strane, smatra da je „u velikom svetu“ trebalo ćutati.

Ponošev način razmišljanja je lakejski. Na hijerarhijskoj lestvici idu ovim redom, odozdo naviše: kafe-kuvarice, sekretarice, šefovi kabineta... I on je čovek, prosto, tako naučen. Da se jačima ne suprotstavlja.

Rekosmo, dok mu je Vuk Jeremić bio šef, odazivao se iz prednje kancelarije na sve njegove pozive, i disciplinovano ga je slušao. Kad mu je šef postao Dragan Đilas, na Vuka Jeremića drvlje i kamenje. U finalu, kad je Jeremić prihvatio da za Srbiju - ne za Vučića! - iskoristi svoje veze u UN, Ponoš ga je proglasio za izdajnika!

Jer Ponoš ne zna za više vrednosti kao što su državni interesi, celovitost zemlje, dug prema precima, dostojanstvo...

Ponošev kategorički imperativ je: „A gde je moja korist u tome?“

Sve to, dakle, sve njegovo javno delovanje, krupne reči i jalova dela, zato što mu je dosadašnji ćar premali...