Po­tre­vi­lo se ta­ko da pr­vo pos­t­pra­zni­č­no Fa­mo­zno izla­zi tre­ćeg ma­ja, na dan ma­sa­kra u OŠ „Vla­di­slav Ri­b­ni­kar“, po­sle ko­ga je usle­dio ma­sa­kr u se­lu Du­bo­na, po­sle ko­jih je Sr­bi­ja „za­ne­me­la od bo­la“. Da­na­šnje no­vi­n­či­ne će ne­su­m­nji­vo bi­ti pu­ne sli­č­nih ne­kro­po­li­ti­č­kih me­sta, ku­hi­nj­skih psi­ho­lo­gi­za­ci­ja i sma­tra­nja na te­mu - na­bra­jam na­su­mi­ce, po­plju­j­te me ako po­gre­šim - „ka­ko nam se to do­go­di­lo“, „za­što ni­smo pos­ta­li bo­lji“ i „za­što smo na­sta­vi­li po sta­rom“.

Što bi re­kli Je­ho­vi­ni sve­do­ci, pro­šlo­go­di­šnji ma­sa­kri je­su bi­li „znak vre­me­na“, al’ zna­ci vre­me­na sa­mi po se­bi ne­ma­ju moć da me­nja­ju zbi­va­nja u vre­me­n­skom to­ku. Oni su kao sao­bra­ća­j­ni zna­ci - stop, za­bra­nje­no pa­r­ki­ra­nje, za­bra­nje­no pre­ti­ca­nje, oba­ve­zan pra­vac i sl. - ko­ji su ko­ri­sni za sao­bra­ća­j­nu isto­ri­ju i ži­vot sa­mo uko­li­ko ih vo­za­či po­štu­ju, što u Sr­bi­ji če­sto ni­je slu­čaj.

Mo­ja ne­znat­nost ova­ko gle­da na to: ma­j­ski ma­sa­kri su bi­li Je­ho­vin znak ST­OP, što zna­či: zau­sta­vi­ti se u me­stu, osvr­nu­ti se le­vo i de­sno i tek on­da vo­zi Mi­ško. Ali ni­je ta­ko bi­lo. Bi­lo je da­le­ko od to­ga. Po­sle pr­vo­bi­t­ne za­ne­me­los­ti, kao da je ume­sto zna­ka ST­OP pos­ta­vljen znak pre­sta­nak ogra­ni­če­nja br­zi­ne.

Da­le­ko sam od pri­mi­sli da sve sr­b­ske ča­r­ši­je, ma­ha­le, sve ma­nje ili vi­še je­be­ne stran­ke i sve po­li­ti­č­ke pe­r­so­nae dra­ma­tis ni­su bi­le du­bo­ko po­tre­se­ne ne­po­ja­m­nim zlo­či­ni­ma, ali na po­tre­se­nos­ti se ni­šta ne mo­že izgra­di­ti, ni­ti se iz po­tre­se­nos­ti mo­že (ni­ti sme) izvla­či­ti po­li­ti­č­ki pro­fit.

Ne mi­slim ov­de na pro­te­ste Sr­bi­ja pro­tiv na­si­lja - ko­ji su se ote­gli na po­la go­di­ne - i na koa­li­ci­ju na­sta­lu iz pro­te­sta, ko­ji su ima­li smi­sla ta­man ko­li­ko i pro­te­sti pro­tiv ka­ta­stro­fal­nih ze­mljo­tre­sa; kao što sam sto­ti­na­ma pu­ta pi­sao: sva­ki po­vod za sme­nu vla­sti je le­gi­ti­man pod uslo­vom da je uspe­šan, što ni­je bio slu­čaj. Ni­ti je mo­gao bi­ti. Po­tre­se­nost i šo­ki­ra­nost su ala­t­ke neu­po­tre­blji­vi­je od ne­za­do­vo­lj­stva i ogo­r­če­nos­ti, na ko­je se - sva­ka na svoj na­čin - osla­nja­ju i vla­st i opo­zi­ci­ja.

Za­bo­ra­vio sam još jed­no op­šte me­sto - „za­ta­jio si­stem“. Osta­vi­mo sad po stra­ni što ne­ma tog si­ste­ma - osim onog iz fi­l­ma „Mi­no­ri­ty Re­po­rt“, ko­ji je ta­ko­đe za­ta­jio - ko­ji će pre­dvi­de­ti i pre­du­pre­di­ti eru­p­ci­je ira­cio­nal­nog na­si­lja po­put onih iz ma­ja pro­šle go­di­ne, pa ra­z­mo­tri­mo šta uo­p­šte zna­či po­jam „si­stem“.

Ima tu ra­znih, vi­so­ko­par­nih de­fi­ni­ci­ja, ali na­j­bo­lje je pre­ve­sti reč sa izvor­nog gr­č­kog. Sy­ste­ma do­slov­no zna­či „sta­ja­ti za­jed­no“, što su Hr­va­ti sa­že­li u reč „su­stav“. Pi­sac ho­će da ka­že da ap­stra­k­t­ni po­li­ti­č­ki, dr­žav­ni, pri­vred­ni itd. si­ste­mi ne­ma­ju ni­ka­kvog efe­k­ta (i da po pra­vi­lu za­ta­je) u po­pu­la­ci­ja­ma u ko­ji­ma sva­ki po­je­di­nac gra­di svo­je su­b­si­ste­me i pre­vi­đa op­šti in­te­res, zbog ko­ga se si­ste­mi i uspos­ta­vlja­ju.

Fa­mo­zne „sr­p­ske po­de­le“ ni­su ni­šta dru­go ne­go od­su­stvo spre­m­nos­ti po­je­di­na­ca da svo­jom vo­ljom pri­hva­te si­stem i da se uklo­pe u nje­ga, što za po­sle­di­cu do­no­si po­vre­me­ne sme­ne ma­nje ili vi­še - to za­vi­si od spo­lj­no­po­li­ti­č­kih oko­l­nos­ti - au­to­ri­tar­nih vla­sti ko­je dru­štvo dr­že na oku­pu ma­nje ili vi­še - i to za­vi­si od spo­lj­nih oko­l­nos­ti - pri­nu­d­nim pu­tem.