Mic po mic, prođe i ovogodišnji prvomajsko-“vaskršnje“-đurđevdanski maraton, i to bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Samo je srpska kozačka skupština - na kojoj je inaugurisana nova vlada - praznik rada obeležila radno. Ostalih prazničnih dana politička prepičkavanja i napušavanja bila su svedena na egzistencijalni minimum.

Milina božja. Nigde gužve, parking-mesta koliko oćeš, srbski narod i senat su danima u miru Božjem kontemplirali nad Porfirijevom antigenocidnom vaskršnjom poslanicom i obeležavali „pobedu nad smrću“.

Ovogodišnji Đuđevdanak nije samo ajdučki sastanak, nego i dan kad se pišu tekstovi za postpraznične brojeve novinčina, tako da sam, u nedostatku pizdarija i sranja vrednih pomena, prvo postpraznično Famozno morao posvetiti Građanskom ratu. Zasad samo istoimenom filmu. Za ubuduće, o tom - potom.

Tako sam u subotu, danu za kulturu, otišao u cineplex u jednom TC - da pogledam film „Građanski rat“ (Civil War), kome su domaći distributeri, u nameri da „mu ga daju“ i da privuku mase mrzitelja „kolektivnog zapada“ sa Amerikom na čelu, dopisali podnaslov - „Svakom carstvu dođe kraj“.

Istini za volju, očekivao sam da ću u bioskopskoj sali sresti Đoleta Vukadinovića, Antonića, urednike, saradnike i čitaoce NSPM, koji su organizovano došli da seire nad propašću carstvija američkog. Kad ono - ćorak. U sali beše samo šest osoba.

Da sam imao sreće, bilo bi ih pet. Jer da sam znao šta ću videti, ne bih se lomatao po tržnom centru. Ali i o tom potom. Avaj, nisam odoleo opsesiji da gledam - neke i po više puta - filmove iz žanra kontrafaktualnih distopija. Ti filmovi su moja kristalna kugla. Sva globalna sranja se najpre dogode na filmu, pa tek onda u realnosti.

Fantaziram? Da. Ali pogađam. Uzmimo primer. Od sredine devedesetih pa do ranih dvehiljaditih snimljeno je nekoliko (odličnih) filmova o fanatičnim sovjetskim generalima - često ih je igrao Rade Šerbedžija - koji, nezadovoljni tranzicionim propadanjem Rusije, kuju zaveru za obnovu sovjetske imperije i pokušavaju da se domognu nuklearnog arsenala, da bi u poslednji čas bili zaustavljeni spektakularnim akcijama udruženih američkih i ruskih obaveštajaca.

I šta? Ne prođe mnogo vremena i ruski generali - doduše regularni, ne odmetnuti - krenuše u specijalnu vojnu operaciju restauracije sovjetske imperije, što je činjenica koja Đoletu, Antoniću i ostalim mrziteljima kolektivnog zapada širom otvara kapije nade da će za deset godina izbiti i građanski rat u Americi i da će njihovom carstviju doći kraj.

Kako će to izgledati u stvarnosti, ne znam, ali na filmskom platnu deluje traljavo i do kraja se može odgledati samo zahvaljujući odličnoj scenografiji i fotografiji. Od početka, naime, nije jasno - i do kraja će ostati nejasno - zašto su „zapadne snage“ - Teksas, Kalifornija i Florida - odlučile da se otcepe od USA i kojim trikom grupe naoružanih zapadnim odrpanaca - listom crnaca - negde oko 70. minuta filma prerastaju u moćnu armadu. Zbog pomanjkanja karakterologije, o tome više u sutrašnjem broju.